Битка обојеним револуцијама за срце Евроазије

Централну Азију називају и "кутијом са драгим камењем", а у центру је "срца" Евроaзије, копнене масе планете Земље, по мишљењу творца геополитике, британског географа Халфорда Макиндера. Централном Азијом пролазе древни путеви свиле а регион је обдарен огромним природним богатством – фосилним горивима, ретким металима, плодним пољопривредним тлом…

Зато је Централна Азија одавно била од стратешког значаја и укључена у све геополитичке и геоекономске процесе у Евроазији. Са почетком руске Специјалне војне операције и колапсом униполарног света, значај тог региона за светску политику и економију и вишеструко је повећан.

Само у протекле две седмице одржани су, између осталог, први икада састанак на врху Кине и пет земаља Централне Азије; на готово паралелном самиту Групе 7 најзначајнијих западних земаља две тачке завршног документа односиле су се на овај регион; државници из Евроазијске економске уније (ЕАЕУ), чије три чланице долазе из Централне Азије, окупили су се на редовном годишњем састанку; високи званичници Русије и НР Кине, двеју светских сила изузетно заинтересованих за ситуацију у региону са којим деле дуге границе, разменили су посете; а уважени руски стратешки институт Валдајски клуб је о приликама у Централној Азији одржао редовну годишњу дебату чији се резултати увек са пажњом прате.

Tри кључна пола светске политике и економије

Сада у Евроазији, а посебно у Централној Азији, настају нови геополитички и геоекономски процеси који су директно повезани са настанком мултиполарног света. Руски званичници и теоретичари сматрају да англосаксонску хегемонију замењује поредак заснован на истинском суверенитету народа и разноликости цивилизација. И баш у Централној Азији се додирују три кључна пола светске политике и економије, усредсређени на Русију, Кину и Сједињене Америчке Државе.

Спољни партнери земаља Централне Азије никада се нису противили регионалној сарадњи тамошњих држава откако су оне стекле независност пре тридесетак година. У Москви такву сарадњу виде као додатну могућност стабилизације мукотрпног правца спољне политике Русије. Кина полази од сличних разлога. Западне земље су, напротив, увек сматрале интеграцију централноазијских држава као начин поткопавања позиције Москве, а потом и Пекинга.

Нови светски поредак је очекивани исход континуираног престројавања глобалног економског утицаја. Први самит Кине и Централне Азије је то одразио када је председник Си Ђинпинг позвао државе региона да буду мост који повезује Азију и Европу. Казахстан, Киргизија, Таџикистан, Туркменистан и Узбекистан су бивше републике Совјетског Савеза у којима и данас Русија има значајан економски, образовни, војни и безбедносни утицај. Те државе су суочене са глобалном геополитичком поделом услед рата у Украјини са којом су својевремено биле у заједници, превирањима у Авганистану са којим се три међу њима граниче, те неизвесностима на Западу, опхрваном економским слабостима.

У новонасталој ситуацији ће централноазијске државе постати економски везаније за Кину као тржишта за енергију, сировине и извоз пољопривредних производа. Заузврат, од моћног суседа ће набављати технологије и индустријске робе.

Регион у миру

"Петорка" већ има користи од кинеске иницијативе "Појас и пут". На самиту у Сијану, на северозападу Кине из кога је пре 2.000 година кретао стари "Пут свиле", председник Си је најавио и развојну финансијску подршку од 3,7 милијарди долара за регион.

Кина је спремна да са државама региона блиско сарађује да би осигурале суверенитет, безбедност, независност и територијални интегритет. У Пекингу сматрају да је Централна Азија кључна за безбедност северне и северозападне Кине. За Кину, суочену са покушајима САД са савезницима да је обуздају, важније је него икада да за леђима има стабилне суседне земље Централне Азије, Русију и Монголију, па да може да се усредсреди на Тајван, Јужно кинеско море и притисак са Запада.

Регион у миру може помоћи Кини да смањи своју евентуалну рањивост на испоруке енергената преко мора. Подједнако, Кина би могла да побољша сопствену прехрамбену сигурност улагањем у вишкове из пољопривредног сектора Централне Азије.

Позицију Централне Азије у систему спољнополитичких интереса Русије разликује од других великих делова бившег Совјетског Савеза (европски део, Закавказје) што су односи Москве са "петорком" традиционално пријатељски. Међутим, не треба сметнути са ума низ знакова потенцијалне дестабилизације држава Централне Азије и њихових односа са Русијом.

Постоје узнемирујући унутрашњи процеси повезани са тешкоћама са којима се земље у региону суочавају и усред војно-политичке кризе у Украјини. После колапса режима који су успоставили страни интервенционисти у Авганистану и враћања талибанског покрета на власт, усред континуираних тензија у пограничним односима Киргизије и Таџикистана и акутне политичке кризе у Казахстану у јануару 2022, регион треба да буде у центру спектра руских спољнополитичких приоритета. Но, са почетком рата у Украјини, пажња Русије на догађаје који се дешавају у тако блиском и важном региону је донекле ослабила, што може имати важне последице.

Хибридни алати

Михаил Галузин, заменик министра иностраних послова Руске Федерације је на поменутом скупу Валдајског клуба казао да је за безбедност, територијални интегритет и друштвено-економски живот Русије изузетно важно осигурање чврстих и стабилних односи са земљама Заједнице независних држава (ЗНД, још једне групације бивших совјетских република), а међу њима, нарочито са државама Централне Азије. Изасланици из САД путују у Централну Азију, нудећи тзв. помоћ и користећи своје програме ради спровођења политике обуздавања Русије, указао је Галузин. По њему, Москва има квалитативно другачији приступ земљама Централне Азије, заснован на заједничкој историји и вишегодишњем стратешком партнерству и интеграцији, а Русија и ОДКБ (безбедносни савез бивших совјетских република) гаранти су сигурности у региону.

Галузин разуме да је усред рата у Украјини, притисака и санкција са Запада, "пријатељима из Централне Азије тешко". Но, сматра да вештачко уништавање веза са Русијом може да буде штетније од цене секундарних санкција и да државници из региона то разумеју.

У Москви и Пекингу су свесни да САД улажу значајне напоре да смање утицај Русије и Кине у Централној Азији. Вашингтон спроводи агресивну стратегију одржавања глобалне доминације, вишестепени процес дестабилизације, слабљења, уништења и потчињавања азијских земаља.

Но, у региону се процењује да је утицај САД у Централној Азији увелико ослабио после повлачења из Авганистана. Заузврат, Вашингтон и савезници су прешли на коришћење хибридних алата за сукоб са Русијом у региону.

У том контексту је, према руским медијима, Вашингтон са европским савезницима недавно радио и на организовању "обојене револуције" у Узбекистану. Као "окидач" је требало да послужи референдум о усвајању новог устава 30. априла у 30-милионској држави која је са Казахстаном кључна у Централној Азији.

Нулта толеранција према "три зла"

Земље Г7 су се на самиту од 16. до 18. маја у Јапану договориле да блиско сарађују на решавању "акутних проблема" са којима се суочавају земље Централне Азије. Ова акција је предузета да би се додатно подрио утицај Русије у Централној Азији, тумаче у Москви.

Многи регионални експерти приметили су како је жеља САД да помоћу "меке моћи" – невладиних организација, лобиста и званичника школованих на Западу – искористе Централну Азију као одскочну даску, не само против Русије, већ и против Кине. Такве субверзивне активности су појачане у припремама за самит Кина - Централна Азија, 18. и 19. маја у Сијану.

Не изненађује што је председник Си на самиту позвао на заједничке напоре за јачање стратешког поверења и безбедносних веза између Кине и Централне Азије. "Одлучно ћемо се супротставити спољним снагама које се мешају у унутрашње ствари земаља региона и приређују 'обојене револуције ', задржаћемо нулту толеранцију према 'три зла' (тероризам, сепаратизам и верски екстремизам) и радити на решавању регионалних безбедносних дилема", поручио је Си.

Закључак на Валдајском клубу јесте да је Русија, као и Кина, суштински заинтересована за политичку стабилност Централне Азије и за јачање суверенитета и безбедности тамошњих држава. Истовремено, остају регионални изазови – религиозни радикализам националног и прекограничног карактера и нестабилна ситуација у Авганистану, заједно са еколошким и другим штеточинским човековим претњама.