Кох-и-Нор, крвави драгуљ британске круне

На Черчиловим рукама има исто толико крви као и на Хитлеровим, истичу индијски истраживачи. И то са милионима добрих разлога…
Кох-и-Нор, крвави драгуљ британске крунеGetty © Leon Neal / Getty Images

Узбуђење у индијском граду Агри изазива не само разгледање Таџ Махала, можда најчувенијег маузолеја на свету, већ и са њим широким травњацима и баштама повезана Црвена тврђава. Тврђаву је у 16. веку подигао трећи и најмоћнији могулски бадшах (велики краљ) Акбар. Император Шах Џахан је у част много вољене супруге Арџуманд Бану Бегум, којој је дао почасно име Мумтаз Махал (драги украс дворца), саградио у 17. веку Таџ Махар, а Црвену тврђаву преобразио у палату. Но, палата је постала Шах Џаханов позлаћени затвор у коме је провео последњих осам година живота, пошто га је збацио син Аурангзеб.

Својеврсни озидани град су од 19. века колонијалисти Британци користили као касарну и ту порушили близу 500 објеката. На срећу, за ововремене посетиоце је остао Диван-и-Кас, дворана за приватне аудијенције, резервисана за важне великодостојнике или иностране представнике. Ту се налазио Шах Џаханов легендарни Паунов престо са уметнутим драгим камењем – укључујући чувени дијамант Кох-и-Нор. Прича се да је златни престо коштао три пута више од Таџ Махала.

Кох-и-Нор, један од највећих брушених дијаманата на свету, величине квочкиног јајета пре, како Индуси кажу "ужасавајућег" британског поновног сечења, сада је тежак 105,6 карата (21,12 грама).

На персијском Кох-и-Нор значи "Гора светлости", што је својеврсна иронија јер је прича овог камена мрачна, прожета горком и крвавом историјом и више је бомба него драгуљ. У потрази за Кох-и-Нором су људи вадили очи, одсецали гениталије, проливали растопљено олово на главе, тровали, пребијали, пробадали и пуцали једни на друге. Индија, Пакистан, Иран, Авганистан, чак и покрет Талибани захтевају његов повратак.

Споразум о предаји

После Другог рата Британске Источноиндијске компаније и Империје Сика (1848-1849) дечак краљ Далип Синг, последњи индијски монарх који је на малом прсту руке носио Кох-и-Нор, био је принуђен да потпише споразум о предаји преостале империје и дијаманта.

Начин на који су Британци то петогодишње дете одвојили од мајке, изоловали и присилили да почини предају, отворена је рана у психи Индије. До данас многи Индуси сматрају да су их са отимањем Кох-и-Нора колонијалне власти понизиле.

Кох-и-Нор је предат краљици Викторији и сада је део Драгуља британске круне. Смрт краљице Елизабете Друге прошлог септембра и могућност да краљица супруга Камила понесе Кох-и-Нор неке је подсетило "на време Британске империје у Индији". Ипак, на недавном устоличењу Чарлса Трећег, Камила није носила круну са Кох-и-Нором као доминантним драгуљем јер је краљевска породица оценила да је дијамант исувише споран.

Влада индијског премијера Нарендре Модија је казала да ће учинити све што је у њеној моћи да "љубазно" подстакне Британце да врате драгуљ. Влада покреће дугорочну дипломатску кампању за враћање хиљада артефаката заплењених током владавине гордог Албиона.

Уколико успе, била би то симболична постколонијална победа. Више од тога, премијер Моди жели да замени један национални идентитет другим, утемељенијем у 4.000-годишњој историји Индије, насупрот само 90 година под влашћу Рађа, колонијалне управе британске круне на подконтиненту (1858-1947).

Захтев за повраћај артефаката 

Став Индије је у складу са све снажнијим глобалним трендом у култури за повраћајем мноштва артефаката које су британски и други колонијалисти опљачкали. Низ земаља захтева од Лондона да им буде враћено опљачкано благо.

Уочи крунисања Чарлса Трећег, из Јужне Африке су тражили од Лондона Велику афричку звезду, дијамант од 530 карата исечен од већег драгуља ископаног 1905. и уметнутог у краљевско жезло које је и садашњи монарх користио на устоличењу. Грчка ради деценијама на повратку "Елгиновог мермера", скулптура из петог века пре нове ере. Нигерија захтева бронзане фигуре из краљевства Бенин, Етиопија свете тоботе, камене плоче са Мојсијевим законима, свете у тамошњој православној цркви.

Кох-и-Нор је, међутим, тек врх леденог брега, "бљештави" симбол британског пљачкања Индије и геноцида над њеним становништвом. Песник Рабиндранат Тагора, још док није добио Нобелову награду за књижевност, жалио је 1903. што су у историји Индије коју "пишу странци", Индуси представљени као ништа више до "прашина и олуја".

Према утемељивачу историје економије, Британцу Ангусу Мадисону, Индија је била водећа економија света између 1. и 1.500 године нове ере. У Индији су цветале све велике индустрије, рударство, металургија, текстил, уметности и занати. Индијска трговина је чинила око четвртине светског бруто домаћег производа (БДП). Још у 18. веку је удео Индије у глобалној економији био велики као европски.

Један од најбеспоштеднијих критичара британске колонијалне управе Индијом, политичар и веома популарни књижевник Шаши Тарур, истиче да су Британци освојили једну од најбогатијих земаља на свету (27 процената глобалног БДП у 1.700.) и претворили је, после више од два века пљачке и експлоатације, у једну од најсиромашнијих, најболеснијих и најнеписменијих земаља на планети. БДП је смањен за шест пута, испод границе сиромаштва је живело 90 процената становништва, са стопом писмености мањом од 17 процената и очекиваним животним веком од 27 година.

Неславна империја

Тарур, који је био и заменик генералног секретара Уједињених нација Кофија Анана, у "Неславној империји: Шта су Британци учинили Индији", бестселеру и књизи године у домовини и у Великој Британији, написао је да се индустријализација у метрополи заснивала на деиндустријализацији Индије и уништавању њених текстилних погона.

Тарур поништава и став да је британски империјализам био просвећени деспотизам за добробит оних којима се управљало. Сваки империјални "дар" – од железница до владавине закона – развијен је искључиво ради користи Британије, истиче Тарур.

Тарурова процена је да је Велика Британија оштетила Индију за 3,4 билиона америчких долара. Неки његови критичари кажу да се ради о 3,4 билиона фунти стерлинга. У колонијално доба је једна британска фунта вредела 4,8 долара.

Награђивана индијска економисткиња Уца Патнаик је проценила да је Британско царство са Индијског потконтинента између 1765. и 1938. исисало 9,2 билиона фунти када се као мера узме приход Индије од извоза и помножи са каматном стопом од пет одсто. По рачуници Патнаикове, то би изнело чак 45 билиона долара.

Поред освајања и обмане, империја је пуцала на побуњенике из топова, убијала ненаоружане демонстранте, од Делхија 1857. до Амрицара 1919, легитимисала расизам и изазвала смрт милиона људи умру од глади. Према Татуру, 35 милиона Индијанаца је умрло од потпуно непотребних глади изазваних британском политиком.

Британски економски антрополог Џејсон Хикел и коаутор Дилан Саливан су учланку "Капитализам и екстремно сиромаштво" у угледном академском часопису "Ворлд Девелопмент" проценили да је између 1880. и 1920. због британског колонијализма у Индији било 165 милиона "вишка смртних случајева". Ради се о већем укупном броју преминулих него што је могло да се очекује узимајући у обзир претходни период. "Та бројка је већа од кумулативног броја смртних случајева у оба светска рата, укључујући нацистички Холокауст", приметили су научници.

Черчилов тајни рат

Запањујућа бројка не укључује десетине милиона Индијанаца који су умрли од глади изазване поступцима британске империје. Само током злогласне оскудице хране у Бенгалу 1943. процењује се да је три до четири милиона Индијанаца умрло од глади.

Академска истраживања су показала да глад у Бенгалу није изазвала природа. Био је то резултат политике британског премијера Винстона Черчила.

Индијско-америчка лекарка, књижевница и новинарка Мадурси Мукерђи је у дирљивојпричи "Черчилов тајни рат" документовала да су Индијци гладовали док су цене житарица биле надуване британским набавкама, вишак индијског домаћег жита извезен, а аустралијским бродовима натовареним пшеницом забрањено да истоваре терет у Калкути на чијим су се улицама множила тела умрлих од глади. Черчил је наредио да се жито шаље у складишта на Медитерану као предострожност за могућу будућу савезничку инвазију на Грчку и Југославију.

Тарур је одлучно негирао аргумент да Черчил није знао за милионе гладних људи. Указао је на "одлуке које је [Черчил] лично потписао током глади у Бенгалу". "На Черчиловим рукама има исто толико крви као и на Хитлеровим", закључује Тарур…

image