САД против Кине и Кубе

Дугој збирци застрашујућих прича о ирачком оружју за масовно уништење, руском утицају на америчке изборе 2016, хемијском оружју у Сирији и осталим, амерички медији су додали још једну. "Волстрит Џорнал" је 8. јуна јавио о плановима Народне Републике Кине да успостави "шпијунску базу" на Куби како би "прислушкивала" Сједињене Америчке Државе и "утврдила потенцијалне циљеве напада".

Заменик министра спољних послова Кубе Карлос Фернандес де Косио категорично је одбацио ове оптужбе описујући их као "клевету". Портпарол кинеског Министарства спољних послова Ванг Венбин коментарисао је како је "добро познато да су САД стручњак за гањање сенки" (попут истоименoг америчкoг трилерa из 2014.) и мешање у унутрашње послове других земаља.

Коментари америчких званичника су били конфузни. У почетку су категорично негирали постојање било каквог кинеско-кубанског споразума повезаног са шпијунском базом. Портпароли, бригадни генерал Пат Ридер из Пентагона и Џон Кирби из Савета за националну безбедност Беле куће, казали су да новинске тврдње нису тачне.

Онда су медији покренули нову верзију догађаја. Наводно, Бајденова администрација је потврдила постојање кинеске шпијунске базе на Куби бар од 2019. Једини доказ је дошао од анонимног званичника из Бајденове администрације.

Kарипско острвo Куба, на 150 км своје југоисточне обале, САД су почетком 20 века претвориле у свој протекторат, а залив Гвантанамо у базу тајних активности. Куба, некада за Американце рај са коцкарницама и јавним кућама, постала је после социјалистичке револуције 1959. велико геополитичко жариште. Тамо је 1962. достигнута највиша тачка напетости Хладног рата – Кубанска ракетна криза, када је Совјетски Савез намеравао да управо тамо инсталира балистичке пројектиле средњег и дугог домета.

Већ тада се Вашингтон понашао крајње непријатељски према властима Кубе. Од 1960. су САД почеле да уводе санкције режиму у Хавани. Пре него што је завео тоталну блокаду, председник САД, Џон Кенеди, је наводно попунио са 3.000 кубанских цигара свој хумидор, складиште са контролом влажности дувана.

Економски геноцид

Током седам деценија су администрације САД покушавале да осиромаше једанаестомилионску нацију, збаце власти и здробе комунистички систем, упркос противљењу огромне већине чланица Уједињених нација. Према званичној Хавани, распрострањене санкције и економски ембарго коштају Кубу сваког месеца 455 милиона долара. До сада је, према неким рачуницама, економска штета наната "Острву слободе" најмање 154 милијарди долара, што је кубански дугогодишњи вођа Фидел Кастро назвао "економским геноцидом". Такође су хиљаде људи страдале у терористичким нападима углавном покренутих са територије САД, почев од неуспешне инвазије плаћеника у Заливу свиња 1961.

Поводом најновијих оптужби из Вашингтона на рачун Хаване и Пекинга, кинески портпарол Ванг је још приметио: "САД су светски шампион у хаковању и суперсила у шпијунирању". Овако понашање САД потврђују и искуства других земаља, истичу кинески коментатори.

Дански медији известили су да је америчка агенција за националну безбедност (НСА), сарађујући са спољном обавештајном службом скандинавске државе, шпијунирала лидере Немачке, Шведске, Норвешке и Француске, укључујући бившу савезну канцеларку Ангелу Меркел. Од 1970-их је ЦИА тајно користила Крипто АГ, швајцарског произвођача машина за шифровање, ради прислушкивања земаља широм света.

Према извештају пекиншке лабораторије Ћи ан Пангу, хакерска група Екјуејшн повезана са НСА, развила је модерна тајна средства за улазак у компјутерске програме или системе. Током 10 година је спроводила операцију сајбер напада "Телескрин" у 45 земаља, укључујући Кину, Русију, Велику Британију, Немачку и Холандију. Мете су били средства комуникације, научно-истраживачки институти, као и економски и војни сектори.

Својеврсна је иронија што се амерички медији баве наводном кинеском шпијунском базом на десетогодишњицу масовног цурење тајних докумената америчких обавештајних служби које је открило оно шта је већина човечанства вероватно дуго слутила: САД су прва и водећа земља на свету када је у питању шпијунирање непријатеља. Огромна средства издвајају за глобално прикупљање података и анализу информација о противницима. Бивши службеник НСА Едвард Сноуден је 2013. разоткрио глобалне операције те агенције за шпијунирање које су се одвијале у сарадњи са другим владама и корпорацијама ради праћења телекомуникација широм света.

После свега је необично што из Вашингтона оптужују Кину да шпијунира у дворишту САД. Члан Представничког дома, републиканац Мат Гец са Флориде је наводну кинеску шпијунску станицу на Куби назвао "непокретним носачем авиона тик уз обалу" те америчке савезне државе.

Опет, САД наоружавају Тајван, острво одметнуто од НР Кине, и које је географски одлично позиционирано за деловање ЦИА. Тајван може да послужи као непокретни амерички носач авиона уз обале кинеске провинције Фуђиан.

Но, присуство Кине на Куби не крши амерички суверенитет. Насупрот томе, Пекинг сматра да је мешање САД у кинеске послове на Тајвану нежељено и провокативно.

Даље, САД су окружиле Кину десетинама војних база од којих се многе могу користити за надзор и шпијунирање ривалске силе. Недавно је Вашингтон потписао споразум са Филипинима о изградњи додатних војних постројења. Отуда не само кинески аналитичари, помињу повик "држте лопова".

Зашто Вашингтон верује да има право да спроводи заједничке војне вежбе на пацифичкој обали Кине, али неће толерисати ни најмањи наговештај таквих активности Кине и Кубе у морском суседству САД? Таква политика двоструких стандарда је видљива и у другим деловима света. У Вашингтону не дозвољавају војно присуство "непријатеља" близу граница САД, али постоји одлука о ширењу НАТО до међа са Русијом.

Почетком овог марта, генерал Лаура Ричардсон, заповедница Јужне команде САД, изјавила је у Конгресу у Вашингтону да кинеске акције у Јужној Америци представљају претњу америчкој безбедности. Сходно Ричардсоновој, Кина неуморно маршира да смени САД као лидера у региону.

Међутим, за разлику од времена Хладног рата и револуција у Латинској Америци, сада је НР Кина претежно усредсређена на трговину и инвестиције. Купује руду гвожђа и соју у Бразилу, пшеницу и месо у Аргентини, нафту у Венецуели. Инвестира од станице за свемирска осматрања у аргентинској Патагонији до фабрика на мексичкој граници са Тексасом. Продаје све савременију опрему у региону.

На Кубу из Кине извозе железничке вагоне, локомотиве, аутобусе и камионе за ревитализацију транспортног система земље. Замењено је 30.000 фрижидера енергетски ефикаснијим моделима и уложено у нафтну и биотехнологију.

Кинеска трговина са Латинском Америком је у 2000. износила 12 милијарди долара, а прошле године 449 милијарди. Кина ће у 2023. постати највећи трговински партнер девет земаља у региону: Аргентине, Бразила, Боливије, Кубе, Чилеа, Перуа, Парагваја, Уругваја и Венецуеле. Током 2021. кинеска директна страна улагања у регион износила су 130 милијарди долара.

САД, ипак, за сад остају највећи трговински партнер Латинске Америке и Кариба. Обрт у 2020. је вредео 758,2 милијарде долара. Међутим, 71 одсто те трговине било је са првим суседом Мексиком.

Иако већина земаља у региону жели да одржи блиске везе са САД, оне такође теже да искористе кинеске масовне трговинске и инвестиционе токове.

И Вашингтон може мало тога да уради по том питању. САД више не доминирају и не контролишу западну хемисферу. Два су показатеља за то.

Први је прелазак дипломатског признања република Централне Америке са Тајвана на НР Кину. Када се Чанг Кај-шек после пораза у грађанском рату 1949. повукао на Тајван, већина ових Република је признала Тајпеј као легитимно седиште кинеске владе. Сада Панама, Салвадор, Никарагва, Хондурас и Костарика признају Пекинг. Само Белизе и Гватемала и даље признају Тајван, што је све неодрживија ситуација.

Други је, што је дошло време да Јужна Америка престане да буде "задње двориште" САД. Амерички председник Џејмс Монро прогласио је у децембру 1823. доктрину која је спречавала европске силе да даље колонизују Латинску Америку и успостављају марионетске монархије које експлоатишу ресурсе континента. Но, Доктрина је искоришћена као оправдање званичницима САД да утичу на владе Латинске Америке и приморају их да дозволе експлоатацију истих ресурса. 

Сада је, међутим, у Латинској Америци "Ружичаста плима 2.0". Последњих пет година су владе левице изабране у Мексику, Аргентини, Боливији, Перуу, Чилеу, Колумбији, Хондурасу и Бразилу. Земље у којима је дуго доминирала империјалистичка Монроова доктрина, ослобађају се од ње. Шта прикладније него на 200. годишњицу Доктрине коју у Вашингтону сматрају покрићем да обликују догађања у региону.