Први хибридни рат: Како су Кисинџер и ЦИА убили Салвадора Аљендеа

Раних седамдесетих у Танјугу смо препричавали како је дописник југословенске новинске агенције Момо Пудар у Сантјаго де Чилеу трчао преко Трга Устава поред председничке палате Ла Монеда да јави о неминовном нападу побуњене војске на шефа ове латиноамеричке државе др Салвадора Аљендеа. Пудар, један од најцењенијих главних уредника Танјуга, за нас у несврстаној и социјалистичкој земљи у развоју постао је део трагичног историјског догађаја у Чилеу 11. септембра 1973. усред Хладног рата капиталистичког Запада и совјетског блока.

Пет година касније, у Замбији сам се као дописник Танјуга са југа Африке сретао са чилеанским колегом Мигелом, избеглицом од режима војне хунте. Тих и неприметан, Мигел је после крвавог пуча био ухапшен и после тортуре у једном од војних логора, избегао у Шведску.

Мигел и стотине хиљада Чилеанаца били су лишени слободе, мучени, ислеђивани, осуђени и робијали, али су бар преживели под војним режимом, за разлику од више од 3.000 убијених или 1.500 несталих сународника. Симбол свих њихових трагедија био је "друг председник" Аљенде.

Салвадор Аљенде, лекар, припадник више средње класе и декларисани масон, био је 1933. један од оснивача Социјалистичке партије Чилеа (ПС). Овај познати политичар је 1970, после три неуспешна покушаја (1952, 1958, 1964) постао први у историји Чилеа, Латинске Америке и остатка света, марксистички социјалиста, легитимни победник на председничким изборима обављеним слободно и поштено сходно законима те државе. Представљао је блок Народног јединства (УП), коалицију шест левих партија предвођених ПС и комунистима.

Председник Аљенде је изјавио да влада УП неће копирати Совјетски Савез, Кину или Кубу. Сматрао је да је диктатура пролетаријата неприхватљива за Чиле као земљу са 150 година развијаним демократским институцијама, које су му омогућиле да мирно уђе у Ла Монеду.

Но, противници социјализма никако нису хтели да "мирно" предају своје позиције. После свакодневних конфронтација између УП и десничарске опозиције војска је прекинула необичан друштвени експеримент преображаја друштва. Од шест година, Аљенде је на власти провео тек половину свог уставног мандата.

Изузетна страница у историји

Долазак социјалистичког председника на власт у Чилеу после демократских избора одјекнуо је у свету. У Чилеу су исписивали изузетну страницу у историји светског револуционарног покрета, покушавајући да у оквиру представничке демократије, мирно, на социјалистичкој основи изграде ново друштво.

УП је за три године владавине и упркос снажном противљењу организоване опозиције енергично почео да испуњава предизборна обећања. Под руководством министра економских послова Педра Вукушика, држава је преузела контролу над свим банкама и значајним делом индустрије. Стопа незапослености пала је на најнижи ниво у модерној историји Чилеа. Грађени су раднички станови, а деца су почела да добијају пола литра млека дневно бесплатно.

Убрзавши аграрне реформе, влада је практично окончала латифундизам експроприсавши земљиште површине веће од 80 хектара. И најважније: Аљенде је потпуно национализовао индустрију бакра, која је деценијама била у рукама америчких компанија.

Но, Аљендеов Чиле називали су "капиталистичком земљом са социјалистичком владом". Чињеница је да је УП победила на председничким, не и на парламентарним изборима. Лева коалиција је имала само извршни орган, владу. Националним конгресом је доминирала опозиција.

Па и на председничким изборима Аљенде је био први са 36,2 одсто гласова. Иза њега није стајала већина бирача.

Излаз из ћорсокака

Није била јединствена ни лева коалиција. Није постојала јединствена политика према оружаним снагама. Стара структура и командни састав су неприкосновено сачувани. Током владавине УП није се појавио ни један револуционарно опредељени генерал. Мала група генерала подржавала је владу не зато што је тежила социјализму, већ стога што су поштовали легалитет.

Аљенде је видео излаз из ћорсокака у дијалогу са највећом опозиционом странком, реформистичком Хришћанско демократском партијом (ПДЦ), чијег је представника Радомира Томика победио на изборима. Но радикално крило у влади и челници ПС одбацивали су компромисе, сматрајући да би могли "зауставити револуционарни процес" у земљи.

Горуће је било питање пете колоне. Националном економијом управљала је мала елита подржана од Запада, чији су чланови пословали са развијеним капиталистичким земљама и продали власништво над многим индустријама страним купцима, пре свега из Сједињених Америчких Држава.

Учешће америчких фирми на чилеанском тржишту је нагло порасло после Кубанске револуције 1959. Као да су желеле да спрече револуцију и у Чилеу економском колонизацијом земље и закључивањем гвозденог пакта са најутицајнијим слојевима друштва.

Од пете колоне, кључна је била династија Едвардс, најбогатија породична империја у земљи. Едвардси су имали – и имају и данас – доминантну улогу у националној економији. Играју важну улогу и у области масовних комуникација, као власници "Меркурија", највеће мреже дневних новина у земљи. У доба Аљендеа то је било више од медијског царства, ненадмашан монопол којим је контролисано скоро 100 одсто чилеанских гласила и издавачке индустрије.

Подривању позиције УП у великој мери је допринела традиционално насилничка интервенција администрација из Вашингтона, у складу са доктрином њиховог петог председника Џона Монроа (1817-1825) о Јужној Америци као "дворишту САД". Саветник за националну безбедност председника САД Хенри Кисинџер је намеравао да Латинској Америци буде "дата мала независност" и да ће регион "контролисати и манипулисати америчком обавештајном службом".

Тајне операције

Кисинџер је неколико месеци пре Аљендеове победе поручио како не постоји ни један разлог да САД "стоје по страни и дозволе да у Чилеу победи комунизам само због неодговорности тамошњег народа. Ови проблеми су превише важни за чилеанске гласаче да би их сами могли решити", сматрао је најконтроверзнији творац спољне политике САД.

По инаугурацији Аљендеа, на седници Савета за националну безбедност САД, председник Никсон је изјавио: "Аљендеов режим је неприхватљив за Сједињене Државе." Наредио је Централној обавештајној агенцији (ЦИА) да организује војни преврат.

Никсон је викао да ће Аљендеова победа учинити да читава Латинска Америка постане антиамеричка. Кисинџер је тврдио да "избор Аљендеа за председника Чилеа представља један од најозбиљнијих изазова са којима се ова хемисфера икада суочила".

У међувремену је терористичка група финансирана од ЦИА убила генерала Ренеа Шнајдера, врховног команданта чилеанских оружаних снага посвећеног владавини права. Када је Аљенде положио заклетву, у Чилеу су покренуте тајне операције да би, према упутству Ричарда Никсона, "финансијски систем вриштао".

Током наредних година Чиле је угушен глобалним смањењем кредитне способности свих приватних и државних фондова. Преговори о репрограму међународних дугова били су тешки, извоз бакра је суспендован као одмазда за национализацију, технолошко знање је ускраћено, а важна увозна роба (заједно са компонентама за обнављање машина и возила) није могла да уђе у Чиле. Аљенде је у децембру 1972. у Уједињеним нацијама изјавио да је његова нација подвргнута невидљивој блокади из иностранства која је требало да изазове хаос и доведе до државног удара.

Драматични сати војног преврата

Хаос није могао да буде изазван без савезника у самом Чилеу. САД су пуниле фондове десничарској Националној странци и за утицај на центристичку ПДЦ супротстављену Аљендеу. Обилата је била помоћ медијима непријатељски настројеним према социјалистичком изазову, посебно за "Меркурио". Ове акције су утицале на јавно мњење и Национални конгрес.

Све време је висила претња пуча. Стање финансија било је очајно како су се приближавали парламентарни избори 1972. Галопирајућа инфлација, све распрострањеније црно тржиште и озбиљан недостатак основних прехрамбених производа подривали су ауторитет владе.

Неизвесност је појачана штрајковима десничарских предузетника, рудара и возача камиона. Масовне диверзије и терористичке акте су спроводиле фашистичке милиције које су се разметале нацистичким ознакама.

Судбина Салвадора Аљендеа била је трагична. Био је присталица мирног пута ка социјализму и погинуо је у Ла Монеди коју су опколили пучисти, бранећи свој уставни мандат са аутоматом у рукама. У драматичним сатима војног преврата, како би избегао велико крвопролиће, није позвао ненаоружани народ да се побуни против хунте. Остао је веран речи датој две године пре преврата: "Ја ћу напустити палату Ла Монеда само када истекне мандат који ми је дао народ".

Идеалиста и лаковерни хуманиста

Због прекомерне вере у парламентарни пут ка социјализму неки су Аљендеа називали "идеалистом", други "лаковерним хуманистом". Сам је у последњем обраћању Чилеанцима на радију из опкољене Ла Монеде рекао: "Бар ћу бити упамћен као достојан човек. Човек који је одговорио лојалношћу на лојалност радног народа…"

САД су против Чилеа Салвадора Аљендеа водиле први хибридни рат. Тај неконвенционални рат је био један од најтрагичнијих и истовремено најуспешнијих експеримената вештачке дестабилизације државе у светској историји. САД су за само три године успеле да увуку Чиле у ситуацију која подсећа на грађански рат.

Аљенде је, ипак, започео тренд успона левичарских политичара у Латинској Америци на општим изборима. У највећим земљама "зеленог" континента - Аргентини, Бразилу, Венецуели, Мексику, Колумбији, чак и Чилеу демократски су изабрани левичарски председници. И мада им друштво остаје дубоко подељено, Чилеанци су од пада режима генерала Аугуста Пиночеа 1990. четири пута бирали социјалисте за председника, од тога два пута Мишел Башелет чији је отац, генерал Алберто Башелет, убијен у хунтином затвору, а сада и Габријела Борика.