Још један пораз Француске: Африка Африканцима уз помоћ Русије и Кине
Париз, упркос грчевитом настојању да задржи постколонијалну контролу над својим некадашњих поседима у Африци, бива све више истиснут са другог по пространству и броју житеља континента на планети Земљи
Француска је у Африци претрпела још један "удар грома". Десет дана пошто је пуштен из затворске ћелије, 44-годишњи Баширу Диомај Феј, опозициони кандидат за председника Сенегала, уселио се у председничку палату у главном граду Дакару.
Током 10 дана на слободи Феј, порески инспектор преобраћен у политичара, требало је да се региструје као кандидат, води председничку кампању убрзаним темпом и победи у надметању са кандидатом досадашњих власти, премијером одлазеће владе Амаду Ба. Успео је са убедљивом разликом од готово 20 одсто.
Уочи избора је штампа, како домаћа тако и у ранијој колонијалној сили Француској, називала Феја "антисистемским", "нехаризматичним", наводно непопуларним и "аутсајдером". Па ипак је он постао најмлађи шеф државе Сенегал, независне од 1960.
Оно што следи има директне – и веома непријатне – последице за Француску. Париз, упркос грчевитом настојању да задржи постколонијалну контролу над својим некадашњих поседима у Африци, бива све више истиснут са другог по пространству и броју житеља континента на планети Земљи.
Фејева победа значи да су у Сенегалу нови људи преузели власт и да настаје ново политичко устројство. Очекују се велике промене у унутрашњој и спољној политици државе са 19 милиона житеља на територији од 198.000 квадратних километара.
Феј је током предизборне кампање изјавио да жели да прекине са прошлошћу. Већ то се није свидело Французима који су навикли да је Сенегал острво спокоја у поређењу са западноафричким суседима и сталним војним превратима у њима.
Сенегал је на западном рубу Сахела, полупустињског појаса у коме су између 2020. и 2023. националне војне снаге у Гвинеји, Малију, Буркини Фасо, Нигеру и Габону спровеле седам државних удара. Потом је већина нових власти појачала сарадњу са Русијом. Сада је Париз је забринут и што "Дакар одржава блиске везе са Западом, док Русија јача своју позицију око њега".
Пре избора је Феј тврдио да Сенегал мора стећи економску независност, због чега би требало да напусти израбљивачку зону западноафричког франка (ФЦА) 14 земаљa у том делу континента, и усвоји нову националну валуту. Више пута је говорио о потреби борбе против корупције, јасно алудирајући како су се садашње власти обогатиле, о праведнијој расподели богатства...
Међутим, можда је највише од свега Феј говорио да Сенегал мора постати истински суверена држава градећи односе који нису штетни по националне интересе. У свом изборном манифесту, Феј је најмање 18 пута обећао да ће обновити суверенитет Сенегала.
Феј припада младој панафричкој генерацији усредсређеној на суверенитет. Оличење су капетан Ибрахим Траоре (36) у Буркини Фасо, пуковник Асими Гоита(41) из Малија, генерал Мамади Думбуја (44) из Гвинеје, премијер Етиопије Абy Ахмед (46), председник Мадагаскара Андри Рађолина (48) и Ђулиус Малема (44), по некима будућа државничка звезде у Јужној Африци.
У спољној политици нова влада у Дакару жели да се удаљи од Француске. "До сада, Русија није била један од наших безбедносних партнера. Но, не искључујемо ниједну државу у могућој сарадњи", рекао је Феј.
Суседне земље, укључујући Буркину Фасо, Мали и Нигер, већ су почеле да прекидају везе са бившом метрополом и протерале су војне јединице некадашњег колонизатора. Истовремено развијају и јачају везе са Русијом.
Феј још није говорио о судбини француских војника у Сенегалу, али поручује да "Африка припада Африканцима". Сенегал, који излази на Атлантски океан, у Паризу сматрају кључним играчем када је у питању блокада Нигера, Малија и Буркине Фасо, земаља без излаза на море.
Када je француска влада септембра 2023. покушала да подстакне оружане снаге своје творевине, Економске уније држава Западне Африке (ЕКОВАС), у Сенегалу су организоване велике демонстрације против интервенције ЕКОВАС да казне пучистички Нигер, а Мали и Буркина Фасо су се оружјем солидарисали са суседом.
Тројка је на заједничку опасност реаговала и стварањем савеза држава Сахела (АЕС) и иступањем из ЕКОВАС. Сада "проучава алтернативне начине очување безбедности, укључујући и Русију".
Нигер је управо затражио од Сједињених Америчких Држава да на његовој територији затворе две ваздухопловне базе и повуку преко 1.100 војника. Рачуна, такође, на помоћ Ирана у области сигурности.
Лидери Нигера, Малија и Буркине Фасо су формирањем АЕС послали снажан сигнал солидарности милионима Африканаца који деле визију и еманципаторски пројекат панконтиненталног јединства. Сматра се да сада ни САД ни Француска под заставом НАТО, неће моћи да униште неку изоловану земљу у Сахелу, можда и шире на континенту, као што се догодило у Либији 2011.
Вашингтону, без база у Нигеру, прети да после Париза, изгуби контролу над Сахелом. Са друге стране, председник Русије Владимир Путин је последњих седмица телефоном разговарао о безбедносној сарадњи са челницима Малија, Нигера и Републике Конго.
Званична Москва у дипломатском и безбедносном смислу, и Пекинг у привредном, а обе у оквиру руско–кинеског стратешког партнерства, јасно су опредељене за дугорочну политику мултиполаризма у којој рачунају на Африку у целини као на кључног чиниоца. Историјски гледано, Африканци су сматрали да је бивши СССР много кооперативнији и повољнији партнер када је у питању вађење природних ресурса. Сада је то поимање проширено и на НР Кину.
Са друге стране, све бивше колонијалне силе имале су своје стилове подјармљивања. Тако су Французи успостављали административну бирократију метрополе, владали директно и, као код куће, приморавали све да говоре француски.
Исто важи и за постколонијалне стилове. Французи су направили хаос у многим својим бившим поседима, јер се у суштини још нису ослободили свести колонизатора. У односима са локалним чиниоцима показују ароганцију. Французи и даље доминирају рударском индустријом и другим областима економије, као да од шездесетих у Африци није наступила независност.
Пуно се пише да су у бившим колонијама засићени Французима и видљиве су манифестације нетрпељивости према њима. Сада постаје јасније и да у добром делу Африке подједнако више не желе ни оно што су САД нудиле последње две деценије – неспретно, неефикасно војно присуство и неолиберално економско доктринарство.
Помоћ САД и у Нигеру је после терористичких напада у Њујорку и Вашингтону 11. септембра 2001. била усмерена готово искључиво на спровођење антитерористичких операција – како сопствених, тако и кроз обуку и саветовање нигерске војске. У периоду 2002-2003, Стејт департмент је избројао девет терористичких напада широм Сахела, што је било мање од један одсто у свету. Од тада, бројеви расту скоро сваке године.
У суштини је Африка трпела мало терористичких акција до 2011. када је НАТО претворио Либију у пустош, а затим увео трупе и распоредио војне базе широм континента. Само у Нигеру, Малију и Буркини Фасо је 2023. извршено 27.000 таквих напада. Више од 40 одсто жртава тероризма широм света сада је у Сахелу.
Зато се Запад све више суочава са растућим јединством у Африканаца и под притиском је Глобалног југа и његове верзије 21. века. Све више Африканаца који гледају напред, а не назад, желе да буду део тог историјског феномена.
Отуда се симболички гестови подршке Русији и председнику Путину у сахелском "Појасу пучева" тумаче и као показатељи одбојности према вашингтонском "поретку заснованом на правилима" и прихватања новог светског поретка на коме делују Пекинг и Москва као алтернативи за 21. век. У Африци расте уверење да две велике незападне земље не раде на исцрпљивању континента, већ да коначно буде окончано доба његове експлоатације.
Прозападни марионетски режими брзо пропадају широм афричког континента. АЕС је можда претходница афричке осовине отпора. Но, постоје и други, Јужноафричка Република, Етиопија и Египат су пуноправни чланови БРИКС, а озбиљни кандидати за следећи талас БРИКС+ су важне земље попут Алжира и Нигерије.
Ипак, хегемон никада не сме бити потцењен. Генерални план Пентагона не подразумева преношење Африке у мултиполарну сферу утицаја Русије, НР Кине и Ирана, па нема сумње да ће узвратити ударац. Веома је јака параноја због кинеске Иницијативе Појаса и пута, а да ће Русија заузети Сахел и Централну Африку.
Ради се о геополитици и геостратегији. Политичари у САД који подржавају светски капитализам са чежњом гледају на Африку. Континент поседује 98 одсто светских резерви хрома; по 90 одсто кобалта и платине, 70 колтана и танталита, 64 мангана, 50 одсто злата и 33 уранијума. Уопште, у Африци је усредсређено 30 одсто свих резерви минерала, 12 одсто познатих резерви нафте и осам одсто природног гаса, те чак 65 одсто светске обрадиве земље.
Дуго времена Африканци нису имали други избор до да облике неоколонијализма прихвате као своје наслеђе, завештање историје. Битна карактеристика савременог доба је да такви народи сада имају прави избор и коначно могу поступати у свом најбољем интересу. Африка има прилику да припада Африканцима.
