Лабораторија српског карактера

Различите форме игара на срећу, клађења и коцкања људе прате од најранијег доба, а у фактографском смислу поуздана енциклопедија "Британика" наводи да се, до почетка 21. века, приближно четири од пет особа у западним земљама коцкало "барем повремено", као и да су медицински стручњаци, на концу, патолошко коцкање препознали као озбиљан поремећај зависности.

Као новинар који прати Кину, дуго бих могао да говорим о миленијумској традицији друштвених и игара на срећу у тој земљи, што је, са аспекта разумевања тамошње културе и историје, значајна тема.

На пример, о друштвеној игри љубо, затим игри листовима из доба династије Танг или листовима белог голуба који су претече кеноа, али и лотоа и бинга.

Србија у неславном европском врху

Уколико се усредсредимо на Србију, бројке објављиване у медијима од интегритета протеклих година показују да је наш земља, по глави становника, у самом европском врху по броју кладионица.

Према подацима Удружења приређивача игара на срећу од пре две године, у Србији је било 2.900 спортских кладионица, три пута више по глави становника него у Италији, пет пута више него у Великој Британији и чак шест пута више него у Шпанији, при чему су неки од оних који се баве овим питањем тврдили да је званични број кладионица био значајно умањен.

Нови филм Бориса Малагурског на РТ Балкан: Држава на коцки

На поразну чињеницу да на 1.200 становника Србије долази једна кладионица, указао је наш познати редитељ Борис Малагурски, у свом филму "Држава на коцки", који је емитован на РТ Балкан.

Само према званичним подацима, дакле, Србија је на неславном другом месту у Европи по броју коцкарница и кладионица по глави становника, одмах после Босне и Херцеговине.

Половина ученика подложна клађењу

Од 790 српских ученика, старости од једанаест до двадесет година, скоро половина упражњава игре на срећу. То не тврдим ја, то су резултати истраживања центра "Живот није игра" из Новог Сада.

Кладионице у Србији годишње обрћу десетине, па и стотине милијарди динара и о њима се испредају читаве легенде, међу којима је и она, никада потврђена, да неке од зарада у јавном сектору делом зависе од новца из кладионица.

Било како било, према подацима Института за јавно здравље Србије "Милан Јовановић Батут", у Србији је између педесетак и деведесет хиљада зависника од коцкања, а клађење, пре свега у спортским кладионицама, упражњавају стотине хиљада мушкараца.

Зашто су ћутали градоначелник и његови људи?

Када је, не тако давно, у граду у ком живим требало да буде отворена кладионица тик до основне школе, на раздаљини мањој од десетак метара, у локалним медијима објавио сам причу о томе.

Догодила се мала бура у чаши воде на друштвеним мрежама, огласила се, једнократно, "заштитница" грађана, па ућутала, и то је било све.

Кладионица је убрзо потом отворена и још увек ради пуном паром. Нико није, нити има намеру да је измести на прописаних двеста метара растојања.

Покушао сам да разумем равнодушност градоначелника и његових људи којима су, у ововременој страначкој инкарнацији, породица, породичне вредности, православље, мајка Србија и наша Црква свака пета или шеста реч у безмало сваком обраћању јавности, па сам, након поменуте буре у чаши локалне јавности, проверио стварну структуру власништва овдашњих кладионица.

Сила која издејствује отварање кладионице десетак метара од основне школе, по дефиницији, не може да буде безазлена, барем за градоначелника и његове људе.

Од Европске уније до "Блекрока"

Показало се да се, поред домаћих играча, чији утицај не треба потцењивати, у власничкој структури овдашњих ланаца кладионица, па и оном који је кладионицу отворио поред основне школе у мом граду, сада налазе велике компаније из Европске уније (Ирска, Аустрија, Немачка), затим "Блекрок", "Блекстоун", Вангард групација, Capital Research and Management Company и остали велики инвестициони играчи.

Држава која себи дозволи да јој основна школа држи "пикслу" "Блекроку" шаље лошу поруку свима, али не мора нужно да буде тако.

Постоје примери борбе против клађења који нам у овом тренутку не служе на част.

Албанија је, упркос притисцима различитих интересних група, пре седам година, успела да укине кладионице, задржавајући могућност коцкања и клађења у најскупљим хотелима.

Обрачун са клађењем покренуо је ових дана и Бразил. Председник Луиз Инасио Лула да Силва клађење је назвао управо карциномом који уништава кућне буџете и доводи милионе породица до банкрота и бескућништва.

Док пишем ове редове, на кинеској националној телевизији приказује се документарни серијал, у продукцији тамошњег Министарства јавне безбедности и Кинеске медијске групе, који говори о успесима кинеске борбе против телекомуникационих превара и незаконитих онлајн коцкарница у Мјанмару, нарочито оних иза којих је стајала криминална империја названа "Четири породице".

Информације ради, четири клана, окупљена у оквиру криминалне организације "Четири породице", годишње су, у збиру, зарађивала око 14 милијарди долара. Ова криминална организација задавала је пуно мука кинеским властима које су, из разлога историјског искуства, на порок коцкања осетљиве колико и на трговину и употребу опијума.

Ко је читао Достојевског...

Било да су са ове или са оне стране закона, кладионице јесу карцином друштва, али и лабораторија нашег карактера. Оне су и дијагноза просека стања наше свести.

Коцкар не губи новац оног тренутка када изгуби опкладу, губи га знатно раније, када поверује да ће следећа опклада променити његов живот. То је мотив који може да нам буде поука и на ширем плану, не само оном кладионичарском. Укратко, коцка човеку наплаћује очај, док му нуди наду.

Када на крају свих крајева новац постане једино мерило свега, па и наде, што је, да се не лажемо, случај и у Србији, човек почиње да ставља на коцку и оно што иначе никада не би ризиковао да изгуби.

То зна свако ко је читао Достојевског, али ми одавно прецењујемо број читалаца међу нама и наш конкретан однос према националним интересима, који би требало да је знатно више од иживљавања на тастатури и друштвеним мрежама, а потцењујемо улогу кладионица и нарочито штету коју смо спремни да нанесемо сами себи, а да то не мора нужно да буде тако.

Није српски кладити се.