Си Ђинпинг у змајевом гнезду

Свако ко поверује да Си Ђинпинг ујутро устане, попије чај и доручкује, па почне да решава појединачна питања 1.400.000.000 људи, спреман је и на теже глупости, можда чак и на злочин.

Кином је немогуће управљати из једне главе и фотеље. Стога, у јавности креирана слика лидера – апсолутисте, који је приграбивши трећи мандат постао неприкосновени господар живота и смрти, пре представља унутрашњу карикатуру ума који гаји такву идеју, него стварног кинеског друштва.

Колико год европским или америчким аршинима мерили демократски капацитет и политичке процесе у Кини, добијаћемо нетачан резултат.

Оно што добијемо као резултат таквог мерења, можда би било употребљиво за жучну дебату или медијску кампању, али то није Кина сама по себи, нити оно што она заиста жели својим, условно речено најновијим избором.

Питање позиционирања Си Ђинпинга као лидера у језгру или главног лидера покренуто је пре око седам година, на партијском пленуму Централног комитета Комунистичке партије Кине. До тада, или до сада, такви кинески лидери били су Мао Цедунг, Денг Сјаопинг и Ђијанг Цемин.

Природно, наметнуло се питање: због чега је Кини управо у време њеног највећег економског узлета било потребно увођење неформалне, али у партијским документима присутне "титуле главног" лидера?

Одговор на ово питање, уколико бисте питали Кинезе, гласи: било је неопходно ради одржавања стабилности и продубљивања реформе.

Чим је 2016. оглашено да Си Ђинпинг постаје велики лидер, што је запечаћено овог месеца на заседању Свекинеског народног конгреса, западни медији су ту вест дочекали на нож. Била је то класична хладноратовска реакција, такорећи нека врста условног медијског рефлекса.

Кинеска државна и друштвена моћ сада се другачије форматизују

Одлуком да Сија позиционира као главног лидера, Кина се одлучила да, сасвим хегелијански, држави да предност у односу на захуктале приватне и корпоративне апетите. Одлучно је стављено до знања да је кокошка, односно држава, старија ма колико тржишна цена јаја била висока.

Како год револуцију Сун Јатсена почетком прошлог века не можемо посматрати као класичну буржоаску револуцију, какве су виђане у Европи, тако и данашњи кинески политички систем не можемо прецизно измерити поменутим друштвеним алатима демократског запада.

Денг Сјаопинг је креирао и извео кључне делове политике отварања земље, а да, притом, није био ни шеф државе ни председник владе (Државног савета). Сада се кинеска државна и друштвена моћ другачије форматизују.

У тренутку када је 2016. одлучено да ће Кина играти на карту звану Си Ђинпинг, земља се налазила на прекретници коју је обичан свет, нарочито у Европи, тешко могао да увиди.

На унутрашњем плану, земља се тада још увек престројавала са економије засноване на јефтиној радној снази и јефтиним производима, ка економији нових технологија, знања и већег приноса вредности.

Њен економски раст је, природно, номинално успоравао, али се унутар Кине будио отпор нагло обогаћених интересних група које су све више и више желеле моћ, а то нешто "више" у контексту грабљења моћи лако је могло државу скупо да кошта.

Трећи мандат је последица међународних околности, такође

Уз све то, како је 2016. приметио један од тамошњих аналитичара, Кина се суочавала и са превеликим индустријским капацитетима, великим загађењем, неуравнотеженим развојем, разликама у приходима и заиста великим изазовима у области социјалних разлика и јавних услуга, а хиљаде рана задобијених у терористичким нападима сепаратиста тек су почеле да се видају.

На међународном плану, око Кине су у време доношења ове одлуке били регионални сукоби, споља потенцирана питања Тибета и Синђанга, стално провоцирање нестабилности у Хонгконгу, затим ту су биле нације са споријим економијама, нестабилна тржишта, трговински протекционизам, етнички сукоби, тероризам, геополитичка ривалства и територијални спорови у Јужном и Источном кинеском мору, а данас је то још јаче и интензивније америчко присуство у Тајванском мореузу и сутра у Јапану.

Поврх свега, држава се унутар себе није суочавала само са нагло обогаћеним интересним групама, већ и са локалним званичницима који не обављају ваљано свој посао и проблемом економских елита које мигрирају.

Си је показао чврстину у обрачуну са корупцијом

Да на путу кинеских реформи није било крупних препрека и да се као улог у тој игри једном тренутку није појавила сама држава, овај конгрес би вероватно другачије изгледао.

Си Ђинпинг је, посматрано са кинеског становишта, лидер који је показао чврстину у обрачуну са огромним системом корупције и примања мита, те незаконитог стицања огромних богатстава на рачун државе. Са друге стране, он је, постајући велики лидер, преузео одговорност за успешну трансформацију земље.

Између стабилизације земље, одрживог продубљивања реформи и борбе против корупције, са једне, и демократизације са друге стране, Кинези су бирали државу. У томе се огледа зрелост њиховог политичког става, ма колико то шашаво изгледало посматрано са Запада.

Шта кажу кинеске некомунистичке партије?

Да политички систем модерне Кине није у потпуности видљив кроз бинарни аналитички и медијски код, заостао на Западу након завршетка Хладног рата, види се и по томе што овде ретко ко зна да у матичном делу те земље, дакле без острва Тајван и специјалних региона Хонгконг и Макао, делује још осам "демократских" или "некомунистичких" политичких партија.

То су Револуционарни комитет Куминтанга, друга по значају политичка организација у Кини, основана 1948. године, Кинеска сељачка и радничка демократска странка, основана 1930, па Тајвански демократски савез, формиран 1947. године. Затим, Кинеска демократска лига, основана 1941. Следе Кинеска демократска национална асоцијација и Кинеска асоцијација за унапређење демократије, обе основане 1945. године, па партија "Џигунг", основана 1925. и Удружење трећег септембра, основано 1946. године.

Све ове политичке организације делују у оквиру политичког система матичног дела Кине.

Питање кинеског вишестраначја, међутим, немогуће је посматрати изван контекста формуле "једна земља - два система".

Тако у Хонгконгу постоји седамдесетак, а у Макау тридесетак политичких организација.

Острво Тајван је традиционално упориште партије Куоминтанг, а поред ове странке кинеских националиста делује још најмање десетак странака.

Али, вратимо се матичном делу земље.

Странка поклонила држави 178 милиона долара

"Некомунистичке" или "демократске" политичке странке учествују у органима власти Свекинеског народног конгреса, у његовом Сталном комитету и локалним народним конгресима са мандатом од пет година. Имају независан статус и свака ужива уговорене политичке слободе, право на организациону независност и равноправност пред законом и друга права одређена уставом.

Свекинеска народна саветодавна конференција представља најважнију организацију међустраначке сарадње у кинеском политичком систему. Чине је представници КП Кине и Уједињеног фронта који окупља "некомунистичке" представнике, али и ванпартијске појединце и људе из специјалних аутономних региона, као и Кинеза из расејања. Главне функције Свекинеске народне саветодавне конференције су политичке консулатације, демократски надзор и учешће у управљању државним пословима.

Ево само једног, условно речено споредног примера, који илуструје приступ држави, посматрано из угла тих странака. Хе Веј, председник Централног комитета Кинеске сељачке и радничке демократске странке, за коју је карактеристично да има велики број чланова из области медицинског сектора, рекао је да су њени чланови у великој мери допринели борби нације против епидемије коронавируса, али и још нешто.

До краја прошле године, чланови ове “некомунистичке” странке донирали су робу и материјал за контролу епидемије у вредности од 1,23 милијарде јуана (178 милиона долара).

Где је наша хармонија?

Волео бих да доживим да било која партија овде, или било где на Западу, икада, држави донира било шта, а камоли 178 милиона долара или своту која је пропорционална овој у смислу величине земље.

Пре него што олако почнемо да судимо о Кини и њеном систему, па и трећем мандату Си Ђинпинга, прво треба да се упознамо макар са основним принципима на којима је заснована њена цивилизација. Са принципом хармоније, на пример.

Како би изгледала наша национална хармонија, па макар била само прост консензус о најширим политичким питањима, да ли ње, хармоније, има код нас и да ли ће је међу нама икада бити?