Због чега човечанство иде Путем свиле?

Ретко ко се данас сећа да је Хилари Клинтон октобра 2011. године, заправо, прва најавила развојне и економске пројекте дуж путева свиле. Мозак те у основи добре идеје био је нама добро познати директор ЦИА Дејвид Петреус.

"Нови пут свиле", како су новинари назвали поменуту америчку иницијативу, трајао је једно лето, односно до Петреусовог пензионисања.

Иницијатива је политички и финансијски нагло пресушила. Америка је тада имала преча посла од финансирања и изградње инфраструктуре.

Десио јој се те године "Викиликс", јурила је и уклонила бившег савезника Осаму бин Ладена. Европска унија је спасавала Португалију и Грчку. Убијен је Моамер ел Гадафи и на крају проглашен званични крај спољног разарања Ирака.

 Американци за Кином касне и на домаћем терену

 Кинески председник Си Ђинпинг је две године касније, у Казахстану, обнародовао да Кина покреће изградњу економских коридора дуж путева свиле, односно иницијативу коју данас познајемо као "Појас и пут".

Десет година касније, иницијатива "Појас и пут" обухвата више од 150 земаља. Укупну вредност улагања није лако израчунати, али према релевантним изворима она је до лета ове године достигла вредност од билион долара.

Са друге стране, Американци су тек пре две године, дакле десет година након иницијативе Хилари Клинтон, успели да усвоје закон (Infrastructure Investment and Jobs Act ) који би требало да омогући модернизацију сопствене застареле и недовољне јавне инфраструктуре.

Поређења ради, поменимо да укупна дужина пруга за возове великих брзина у Кини износи преко 40.000, а у САД тек нешто више од 700 километара.

Кина уз улагања унапређује и принцип обострано корисне сарадње

 У међувремену смо сазнали за читав низ глобалних и регионалних иницијатива и пројеката које су најављивале различите државе и организације, укључујући ту и "Глобалну капију" Европске уније, али ни једна од тих замисли остварењем ни близу није могла да парира кинеском "Појасу и путу".

Поставља се питање: због чега?

Кина је успоставила систем који омогућава мобилизацију значајног капитала и у земљама у развоју наступа унапређујући принцип обострано или мултилатерално корисне сарадње. Кина, такође, подржава глобалну сарадњу свих са свима, под условом да та сарадња не штети Кини.

На концу, Кина се не меша у унутрашње политичке прилике било које земље, не поставља и не смењује њихове председнике и владе.

Глобални запад поставља се, благо речено, супротно.

Запад не поштује принцип обострано корисне сарадње, не поштује међународно право онда када му то одговара, чак ни своје партнере и непрекидно се меша у њихове унутрашње прилике и односе. Следствено томе, Глобални запад, такође, кад год то може, смењује и поставља туђе националне владе.

 Глобални пут на Дивљи запад

 Глобални запад, овога пута под фирмом Г20, понудио је у Њу Делхију пре коју недељу свој најновији пројекат, назван "Пут зачина" (India-Middle East-Europe Economic Corridor – IMEC).

Пројекат је представљен као део Партнерства за улагање у глобалну инфраструктуру (Partnership for Global Infrastructure Investment – PGII) којој је претходила иницијатива Г7 названа B3W (Build Back Better World) у оквиру које је најављивано улагање 40 билиона долара у светску инфраструктуру.

Како та ствар са глобалним иницијативама, у ствари, функционише?

Чак и удружене са савезницима, САД су до сада тешко мобилисале приватни капитал за изградњу инфраструктуре. Штавише, оне до сада нису биле у стању ни да осмисле оригиналан назив свог глобалног пројекта.

Најновији, Пут зачина, симболички треба да парира Путу свиле, иако Пут зачина заправо означава Поморски пут свиле који је део "Појаса и пута", што читаву ствар чини смешном.

Имајући ово у виду, САД радије минирају супарника, у овом случају Кину, него што су спремне да осмисле и спроведу оригинални развојни концепт, укључујући ту и назив, наравно уколико занемаримо да путу на Дивљи запад у међународним односима већ присуствујемо.

 Ништа без ратних бродова

 Ево примера. Проценивши да се "Појас и пут" усидрио у срцу Средоземља, у атинској луци Пиреј и да се назиру пројекти у другим грчким лукама и Италији, САД су извршиле притисак на Грчку и Италију.

Италија је попустила и напустила "Појас и пут". Као Ахилове тетиве "Појаса и пута" показале су се, такође, прибалтичке земље и Чешка, а за очекивати је велике америчке притиске на Пољску, Румунију и Бугарску, као и појачане притиске на нашу земљу, да се редом дистанцирају од Кине.

Имајући у виду укупне околности, у грчком случају поступили су донекле другачије.

Док Кина луку Пиреј и друге грчке луке у којима је присутан њен капитал види као транспортну конекцију путева свиле са југоисточном и централном Европом, Американци су Грцима понудили другачији аранжман: да у сарадњуи са њима и Италијанима граде ратне бродове.

Европска унија, чије су чланице и Грчка и Италија, ту се мало или нимало пита, јер њену иницијативу ("Глобалну капију") нико заправо не зарезује ни за суву шљиву.

Док Кина на југоистоку Европе покушава да учествује у пројектима изградње, САД поспешују политичке пројекте разградње и деструкције региона. Од трговине и инфраструктуре важније је неговање тензија и напетости, како би војно присуство САД било оправдано, укључујући ту и ванредно "важну" изградњу ратних бродова.

 Зашто је Кина два корака даље?

Како је луцидно приметила др Надиа Хелми са Бени Суеф универзитета у Египту, која је анализирала интеракције глобалних иниицијатива, земљама Европске уније тешко је да обезбеде средства за финансирање властитих инфраструктурних пројеката, а камоли за улагања у глобалним размерама.

Потпуно иста ситуација је у САД. Земља која до сада сама себи није успела да обезбеди капитал за изградњу нове и обнову застареле инфраструктуре, свету деценијама обећава инфраструктурну ренесансу, али искључиво као контратежу кинеском "Појасу и путу".

Док је то тако, Кина нема превеликих разлога за бригу. Штавише, она је отишла два корака даље: Пекинг би поздравио и помогао сваку искрену и здраву глобалну инфраструктурну иницијативу Запада.