Балкански Медељин

Савремена српска историографија не чини ништа да свету предочи терористичку природу покрета названог Ослободилачка војска Косова. Следствено томе и терористичку природу порекла режима у Приштини.

Када кажем да овдашњи истраживачи савремене историје не чине (скоро) ништа, мислим на чињеницу да њихови малобројни радови на тему албанског тероризма на Косову и Метохији нису лако доступни ни широј српској, а камоли јавности "региона", Европе или света.

У тој чињеници нема уопште или нема само кривице српских историчара. Кривица лежи у атрофираном друштвеном систему сведеном на иницијативу лично мотивисаних појединаца, а не стратегијски осмишљену акцију самог система.

Голоруки смо дочекали ревизионистичку офанзиву

Иако се оправдано дичимо историјским наслеђем своје земље, која је, уз све мане и недостатке, ипак остала балканска инкарнација слободе, наша култура памћења је закржљала и закоровљена.

Није потребно отићи даље од историје националног међаша какав је Јасеновац, вероватно најкрвавији концентрациони логор у Европи и свету. Ми смо у научном смислу, тиме и као друштво, голоруки и што је најгоре буновни дочекали ревизионистичку офанзиву нацистичких наследника Независне Државе Хрватске која нас је пренула из идејно-политичког сна о милион и по српских жртава у том језивом логору.

Ми сада, увређени и бесни, само негодујемо што се клатно октроисане политичке истине у историји заљуљало на другу страну.

Број убијених у Јасеновцу не прописује више према својим интересима Савез комуниста Југославије, већ то сада чини колективни Запад који неонацизам у Хрватској потајно негује и толерише, као што неонацизам прибалтичких држава и Украјине данас употребљава против Русије.

Уместо да будемо актери, ми све више постајемо пасивни посматрачи тог процеса, као да нас се Јасеновац уопште не тиче.

Што је најгоре, чини се да смо ми у погледу савремене историје у сопственом јавном дискурсу више заинтересовани за коначни унутрашњи обрачун равногораца и партизана, него за оно што нам се заиста догађа на триста километара од Београда. 

Борба за Космет је максимално ангажовање свих потенцијала

Нешто слично нашој јасеновачкој немоћи или стерилности понавља нам се у случају Косова и Метохије. Борба за нашу јужну покрајину није пуки низ дневнополитичких медијских саопштења, конференција за медије, званичних и незваничних састанака и мртворођених споразума. Она би требало да подразумева максимално ангажовање свих културних, научних, економских, невладиних и дословно свих политичких потенцијала српског народа.

Обиље веродостојне документације је на клик или два од нас

Обиље веродостојне документације која баца сасвим другачије светло на такозвану Ослободилачку војску Косова и њену улогу у Србији. Да поновим: следствено томе и природу режима у Приштини. Та документација јавно је доступна на интернету, на свега неколико кликова од нас.

Западу се може замерити много, али не и доступност највећег дела информација.

Уколико имамо новца за неспорно присутну корупцију и гласање у ријалити програмима, сигурно имамо новца и за рад педесет или сто усредсређених научних истраживача који не би требало да излазе из архива, не само наших, већи и оних у Вашингтону, Лондону, Берлину, Паризу и другим кључним центрима политичке моћи.

Да бисмо дошли до таквог специјалног научног одреда, дугорочно јефтинијег и кориснијег од читаве армије или полиције, неко у Влади Србије тога најпре треба да се сети, потом да регрутује најквалитетније истраживаче и најдаровитије дипломце историје, обезбеди њихово финансирање и одреди публицистичке канале и норме таквог прегалаштва.

Нешто слично Србија мора да уради на пољу медија и невладиног сектора.

Сврха медија, медијских "експерата" и "аналитичара" овде је навијање у дневнополитичком рингу, уместо дубинске анализе макар спољнополитичких прилика.

Ми морамо да иницирамо, отворимо и предводимо форуме за дијалог са албанском интелектуалцима и новинарима. И не само са њима. Ту су, такође, бошњачки интелектуалци и новинари са којима би и те како вредело иницирати и предводити дијалог.

Полуписмени присталица Аљбина Куртија може да тврди да су Дечани хришћански споменик станoвника Косова неодређеног етничког идентитета, чак и да је посреди албански косовски манастир, али за то треба, сасвим уљудно, јавно питати и Ветона Суроја.

Бошњачки фанатици могу слободно да наставе да тврде да су Босанци у Средњем веку, пре турске окупације, у суштини били исто што и муслимани (снимак такве бесмислице веома је гледан на Јутјубу), али неко одавде, из Београда, суштински важна питања треба да измести са друштвених мрежа у релевантне форуме.

Кључ Косова је жена

Пре десетак година, на тадашњем "Гласу Русије" објавио сам да је (албанска) жена кључ косовског проблема.

Да је Београд милијарде евра, које је спискао протеклих деценија на нешто што сада ради не бих да помињем јер је посреди ноторна чињеница, уложио на ваљан начин у оно што данас називамо севером Косова и српске енклаве јужно од Ибра, да су српске средине данас оазе квалитетног и уређеног живота унутар својих граница, албанска жена, која више не рађа десеторо деце и не живи на селу, већ у Приштини, Призрену, Урошевцу или Ђаковици, кад-тад би пожелела нормалан живот по узору на поменуте, на жалост хипотетичке српске средине.

Да се разумемо, не мислим на период од неколико година, већ на наредних пола века или век.

Ми смо у политичкој острашћености и дефанзиви заборавили на људски лик Албанаца и нарочито њихових жена чији се социјални положај драстично променио. Не знам за друштво чије жене не желе породицу, извесност, склад и мир, нарочито када је та породица нагло урбанизована, атомизована и зависи од политичке милостиње, мафије или рада у иностранству. 

"Наркос" 

Али, да се не удаљим претерано од теме. Какви год да смо, ми на српском југу имамо балкански и европски Медељин. Свако ко је читао о латиноамеричким наркокартелима или макар гледао серијал "Наркос" зна шта је Медељин.

Космет као балкански Медељин није моја кованица. То је кованица из једног од званичних докумената објављених деведесетих година на сајту Федерације америчких научника (1112 16th Street NW, Suite 600 Washington, DC 20036).

Ево шта каже један од приложених званичних докумената Републиканског политичког комитета:

"...Друштвено организовани у проширене породице повезане у кланске савезе, косовски Албанци доминирају албанском мафијом на јужном Балкану. Осим на Косову, албанска мафија је активна и у северној Албанији и западној Македонији. У овом контексту, такозвани балкански Медељин састоји се од низа географски повезаних пограничних градова. Ако се не контролише, овај растући албански нарко-тероризам могао би да доведе до колумбијског синдрома на јужном Балкану или до појаве ситуације у којој ће се наћи албанска мафија. довољно моћна да контролише једну или више држава у региону. У практичном смислу, ово ће укључивати или Албанију или Македонију, или обоје..."

У мору лако доступних докумената, који наравно нису довољни сами по себи, али јесу документи и јесу лако доступни, налази се океан аргумената који иду у прилог српској страни.

Тако у истом документу можемо прочитати (цитат из "Њујорк тајмса" од 28. марта 1999. године) да су корени албанске политике на Космету марксистичко-лењинистички и фашистички.

Ту је и изјава Роберта Гелбарда, специјалног изасланика председника Била Клинтона за Космет, који је оштро осуђивао терористичке акције на Косову и Метохији, називајући такозвану Ослободилачку војску Косова терористичком групом (Франс прес, 23. фебруар 1998).

Ту је и читав океан података о везама албанске мафије са Космета са политичарима, подаци о вредности шверцованих наркотика, пословима албанске мафије са Космета, везама са спонзорима исламистичког тероризма... 

Јесте ли икада посетили Дечане?

Неко би могао да каже да се о свему томе у Србији мање-више зна, али то не би била истинита тврдња. Наша сазнања о Албанцима су површна и пуна острашћеног, заслепљујућег презира.

Слично је са овде већ поменутим Јасеновцем. До јуче смо сасвим кафански "знали" да је у том логору убијено милион и по Срба, али у просеку никада ништа о томе нисмо заиста прочитали, осим нешто мало бомбастичних наслова у новинама, нити смо у огромној већини случајева икада посетили Јасеновац.

Замислите се сада дубоко и поштено себи одговорите јесте ли икада посетили Дечане или Велику Хочу и шта знате о албанском културном наслеђу. Нарочито наслеђу у самој Албанији, које је толико слично српском и које по својим друштвеним импулсима није баш претерано блиско ономе што се сада дешава на Косову и Метохији.

Дружио сам се са људима из Албаније, нарочито са њеног југа, бојим се да помало знам о чему пишем. 

Не познајемо албанску културу

Ми о Албанцима, њиховој култури и политичким покретима у просеку знамо веома мало. Парадоксално, на врхунцу нашег историјског спора и ратних сукоба са њима, наша албанолошка катедра такође није претерано активна све ове деценије, што нас са свим осталим овде побројаним, упркос несразмерно већим потенцијалима, у функционалном смислу смешта на инфериорну страну сукоба.

Обиље јавно доступних докумената, а извесно и оних који чаме нетакнути у архивама, сведоче и о повезаности албанског политичког фактора на Космету са исламистичким тероризмом.

Неко у Србији и Српској, која је суочена са сродним геополитичким изазовима, све те документе треба најсистематичније да обради, синтетизује чињенице које из њих происходе и учини нешто на професионалном плану онога што се назива јавним утицајем или чак меком моћи.

Нисам приметио да смо, као друштво, посвећени једном таквом самопрегору и раду, нити да смо активно посвећени покретању и предвођењу суштинског дијалога са албанским интелектуалцима и новинарима, без страних покровитеља и суфлера.

Волео бих да ме долазеће године и деценије коначно изненаде. Волео бих да доживим активну Србију која је смишљено искорачила из дневнополитичког формата властитог доживљаја себе и света који је окружује и почиње сизифовском упорношћу да поентира и добија низ малих битака које ће за пола века или век на Космету донети потпуно нову нормалност и политичку климу.