Кинески модел развоја брине западне елите
Трећи форум "Појас и пут" прилика је за рекапитулацију онога што је Кина током протеклих десет година учинила за свет и себе у свету
Пре седам година, у Пекингу сам интервјуисао Кунг Десин. Интервју је објављен у тадашњем кинеском додатку у НИН-у, а млада режисерка, која је недуго пре тога боравила у Београду, није била особена само са своје завидне укупне лепоте и професионалних успеха плесног театра који предводи.
Она је, такође, припадница 77. генерације директних Конфучијевих потомака.
О томе сведоче древне породичне читуље и богато документовани списи.
Кунг Десин ми је, скромно, рекла да јој је част да служи својој држави, што сам у тексту употребио као наслов, ризикујући да у Србији због тога будем исмејан.
О држави, наиме, овде одавно ретко ко лепо мисли.
Нека владар буде – владар
Разговарајући са Кунг Десин, сетио сам се Конфучијеве мисли: "Нека владар буде владар, министар – министар, отац – отац, а син – син".
Седамдесет седам генерација после Конфучија, о коме ми овде, заправо, врло мало знамо, живимо у цивилизaцији у којој, шире посматрано, владар упркос непрекидној демократизацији није нужно прави владар, ни министар – министар, а ко је коме отац и ког су тачно пола родитељи и деца, на Западу је све теже утврдити.
Западна цивилизација, која се, поједностављено речено, не уклапа у предочени конфучијански назор, а понајмање у Конфучијев етички принцип "ђунци" (племениташ, племенити господин као комплетан лидер), показује ових дана прве симптоме замора у "трци" са НР Кином која је, пре свега, конфучијанска држава.
Зашто цивилизација Запада показује симптоме замора?
Током протеклих пола века, Кина је прешла економски, технолошки, социјални, архитектонски, инфраструктурни и геополитички "дуги марш". Од сиромашне земље постала је водећа економска и технолошка сила света.
Одвајајући својевремено Пекинг од СССР-а, западне силе су властитој пројекцији комунистичке Кине намениле улогу свог "млађег" произвођача јефтиних производа који треба да служи хладноратовској геополитичкој сврси и економски вечно остане заробљен у замци такозваног средњег нивоа развијености.
Оно што западне елите тада нису разумеле, јесте конфучијанска природа кинеске цивилизације, чији је НР Кина изданак, а не изузетак.
Управо је конфучијанска природа унутрашње кинеске владе и државне управе (која је, узгред буди речено, можда најефикаснија на свету) омогућила чудесну трансформацију те земље током протеклих пола века.
Због тога је ових дана Трећег форумa "Појас и пут" у Пекингу, коме имам част да присуствујем, прилика за рекапитулацију онога што је Кина током протеклих десет година заиста учинила за свет и себе у њему и то у светлу своје конфучијанске природе.
Циљ кинеског економског развоја није стопа раста и зарада сама по себи
Иницијатива за изградњу инфраструктуре, коју је 2013. у Казахстану обелоданио председник Си Ђинпинг, данас је нека врста кинеске легитимације пред светом која треба да посведочи другачији, усуђујем се да кажем – конфучијански концепт сарадње и међународних односа. То значи да елементи тих односа, понаособ, треба да буду у складу са идеалним, или да снажно теже идеалном, за разлику од вазално-ратног концепта развоја који нуди Запад покушавајући да буде глобални сизерен.
Отуда инсистирање Пекинга на принципима равноправности, чак и када су посреди минијатурне државе величине једног кинеског градског кварта, те поштовање принпипа обострано корисне сарадње и нарочито политичког немешања у туђе унутрашње послове.
Али, шта је то што у кинеском развоју западне елите толико збуњује и чак плаши?
Најпре, Кина је пронашла аутентични израз и пут властитог развоја. Предводници тог пута следе традиционални кинески принцип хармоније: сваке године, десетак милиона Кинеза напушта социјалну зону сиромаштва и почиње да живи животом имућнијег човека, при чему стопа економског раста и инвестирања остаје прилично висока.
Циљ кинеског економског развоја није стопа раста и зарада сама по себи, већ кинески развој, премда обухвата принцип економске исплативости и ефикасности, укључује укупан просперитет друштва, рачунајући ту културу, образовање, здравствени систем и све остало што чини пожељни квалитет једног друштва.
"Појас и пут" је међународна кристализација кинеског развоја
Иницијатива "Појас и пут" је међународни израз политике кинеског развоја. Кина том иницијативом принципе хармоније у свом унутрашњем развоју рефлектује на међународне економске односе.
Кинески медији зато с поносом истичу да је Светска банка проценила да ће до 2030. улагања у оквиру иницијативе "Појас и пут" из екстремног сиромаштва извући око 7,6 милиона широм света и још око 32 милиона из зоне "умеренијег" сиромаштва. Напросто, зарада кинеских банака и компанија није једини чинилац овог пројекта.
Западна цивилизације нема одговор на "Појас и пут"
Нико не може данас да зна како ће кинески модел развоја функционисати за 50 или 100 година, нити је тако нешто могуће предвидети.
Знамо тек да је за последњих 50 година, а нарочито током протекле деценије, кинески модел доказао ефикасност уз подразумевајуће успоне и изазове, иако је његова комплетна пропаст у медијима цивилизације Запада најављивана и оглашавана више пута.
Та околност је други чинилац страха Запада од концепта развоја и сарадње који Кина нуди свету.
Градећи економске појасеве дуж путева свиле и целог света, Кина је у оквиру ове иницијативе окупила више од 150 држава. Покренула је финансијска улагања у инфраструктуру света у вредности од око билион (хиљаду милијарди) долара. Иако је више пута најављивао да ће, такође, ангажовати значајна финансијска средства на плану изградње инфраструктуре у земљама у развоју, Запад до сада није пронашао начин да на том плану парира Пекингу, нити је успео да за то заинтересује своје приватне фондове.
То је трећи чинилац страха западних елита од "Појаса и пута", у оквиру кога оне радије пласирају спинове о нетранспарентности, корупцији и комунизму, него о укупним резултатима постигнутим упркос свим изазовима.
Свет је на страни Пекинга
Према белој књизи "Иницијатива 'Појас и пут': Кључни стуб глобалне заједнице заједничке будућности", објављеној прошле недеље, до јуна 2023. Кина је у оквиру иницијативе "Појас и пут" потписала више од двеста споразума о сарадњи са више од 150 земаља и 30 међународних организација на пет континената.
Захваљујући томе, иницијатива "Појас и пут" постала је можда најзначајнији покретач мирног развоја (кованица на којој Кинези инсистирају) инфраструктуре у свету.
До краја јуна ове године, Кина је потписала споразуме о сарадњи у области индустрије са више од 40 земаља. Циљ је било ширење сарадње у традиционалним, али и индустријама у настајању. Кина је, уз то, потписала 21 споразум о слободној трговини са 28 земаља и региона, а укупно 13 банака које финансира Кина основало је 145 експозитура и филијала у 50 земаља.
У оквиру иницијативе "Појас и пут" Кина је послала више од 2.000 пољопривредних стручњака у више од 70 земаља, помажући у смањењу руралног сиромаштва у Азији, Африци, Јужном Пацифику, Латинској Америци и Карибима развојем модерне пољопривреде и повећањем прихода од пољопривреде.
Оваквих примера има још широм света.
Споразум о слободној трговини је шанса за ренесансу српске пољопривреде
Србија нема разлога да се по диктату западних центара моћи за њихов рачун, а против свог интереса, уздржава од сарадње са Кином.
Београд је у оквиру иницијативе "Појас и пут" веома уважен партнер.
Потписујући споразум о слободној трговини, кинеско тржиште ће, коначно, бити широм отворено за наше, пре свега, пољопривредне производе.
То је шанса коју наша влада не сме да пропусти.
Споразум о слободној трговини са Кином је пре свега шанса да српска пољопривреда доживи ренесансу, уместо да буде систематски девастирана за потребе западних пољопривредних компанија и произвођача.
Уколико се, коначно, добро организује, српска пољопривреда би у Кину могла да извози огромне количине производа, а са њом и српске индустрије.
Кина је, сасвим сигурно, вољна да финансира заједничке развојне пројекте и помогне нам у обострано корисном смислу, што је логичан корак у продубљивању сарадње са том земљом која је већ обухватила огромна улагања у електронергетски сектор, саобраћајну и индустријску инфраструктуру и није штедела своје ресурсе да нам помогне онда када се није знало колико ће људских живота однети коронавирус.
Било би сјајно уколико тај потенцијални развој не би био политичко-сценски (у коме бисмо били мост за пласман производа западних компанија преко Србије), већ суштински (сценарио у коме српске компаније заиста извозе српске производе)
Да бисмо успели у таквој замисли, дакле да подигнемо пољопривреду из нокаута који је доживела протеклих деценија и оживимо своју укупну производњу, саму државу, за почетак, сви морамо почети да третирамо другачије и са више суштинског поштовања.
