Шминкање спољнополитичког леша, или како је Хрватска ушла у Шенген и зону евра
На највећем међународном граничном прелазу између Словеније и Хрватске, Обрежје-Брегана, у ноћи између последњег дана старе и првог дана нове године славило се као никада. У поноћ су подигнуте све граничне рампе и упаљено зелено светло на семафору, чиме је симболично обележен улазак Хрватске у шенгенски простор
Шенгенска граница помакла се са словеначко-хрватске међе на границу Хрватске са Србијом, БиХ и Црном Гором. "Отворили смо врата Европе без граница", похвалио се хрватски министар унутрашњих послова Давор Божиновић.
На том месту са зрном цинизма треба нотирати да су Словенија и Хрватска заправо закасниле 30-ак година, каскајући за стопама некадашње СФРЈ, јер су обе државе тек 2023. године постигле оно што је јуна 1991. тадашњи СИВ наредио ЈНА: да тенковима уклони тек постављене граничне контејнере на словеначко-хрватској граници…
Произлази да је југословенска влада била далековиднија и "европскија" од свих потоњих чиновника Европске уније. Посао некадашње савезне војске сада су довршили политичари са обе стране Купе - али тек после три генерације.
Догађај је у Словенији, Хрватској, али и од стране Европске комисије представљен као велики успех не само ЕУ, него и "европских вредности". У стварности, био је то спољнополитички дебакл Словеније и целог блока јер је победила политика "свршеног чина", кршења међународних уговора и гажења међународног права.
Јер, да би Хрватска уопште могла да уђе у ЕУ, НАТО, Шенген и зону евра, морала је да превазиђе отпор и блокаду Словеније са којом је од распада некадашње заједничке државе у спору око границе на копну и мору. Словенији је успело да далеко пре Хрватске постане део ЕУ и НАТО, такође и зоне евра и Шенгена, те зато није пропустила прилику да неколико месеци блокира хрватске приступне преговоре како би притисла службени Загреб да попусти пред словеначким захтевима.
Хрватско лукавство
Али Загреб је прибегао лукавству - Хрватска се наоко сложила да о спорном питању одлучи посебан суд у Хагу и потписала "арбитражни споразум". Помогло јој је и што је словеначка дипломатија прогутала обману Европске комисије да се "ради о билатералном спору који се не тиче других чланица Уније" (док у примеру кандидатуре Србије сада тврди обрнуто!), те да "нема смисла пустити Хрватску да копни у чекаоници ЕУ" док чека на пуноправно чланство.
Кратковиди словеначки политичари нису били вични дипломатским ескиважама па да ратификацију уласка Хрватске у ЕУ (и остале организације у којима је Словенија имала право вета) одложе после извршења пресуде Арбитражног суда у Хагу. Тако је Хрватска после краткотрајне словеначке блокаде ушла у ЕУ (потом и у НАТО).
А када је постало јасно да арбитражна пресуда хашког суда неће бити у складу са очекивањима Хрватске, Загреб је - одступио од арбитражног споразума.
Арбитражни суд је потез Хрватске оценио неоправданим, упркос хрватским приговорима, донео је пресуду о граници, али је Загреб не признаје. За Хрватску је пресуда, каже, ништавна, "null and void".
Службени Загреб се, наравно, досетио и разлога за једнострано отказивање арбитражног споразума, а то је био недозвољен контакт између једне од запослених у словеначком МИП-и словеначког арбитра у арбитражном суду. Њихове телефонске разговоре су, како Љубљана сумња, снимили хрватски шпијуни уз помоћ једне од моћних тајних служби Запада.
Најзанимљивије у целој тој шаради је не само што је тај "проблем" био преувеличан, него што је и сам хрватски арбитар спавао у здању хрватске дипломатије у иностранству и тако неговао исте контакте попут прокаженог словеначког колеге.
На крају, за арбитражу је било најважније мишљење трећег арбитра, судије странца. А ту није било никаквих утицаја "са стране". Аргументи јесу били на страни Словеније, али Хрватска је буру у чаши воде искористила да се повуче из процеса арбитраже. Словенији су остали милионски трошкови и парче папира које је, како се показало – без нарочите тежине; пресуда формално важи, али због одбијања Хрватске да је призна - не мења ништа у пракси.
Колапс фронта
Разграничење је због опструкције Загреба пропало на целом фронту. Словенија је узалуд указивала партнерима у ЕУ и САД да је Хрватска у целом том замешатељству прекршила међународно право, све како би минирала утврђивање границе на своју штету. Љубљану није утешила ни спознаја да не би било никакве дипломатске афере да је ратификацију хрватског уласка у ЕУ (НАТО, Шенген…) условила обавезом Загреба да претходно мора да усвоји закључке арбитраже.
Словеначка дипломатија је у очима сопствених бирача испала наивна, док је Хрватска упркос кршењу споразума за који је јамчила чак и сама ЕУ – на крају без проблема постала чланица Уније. Сада и Шенгена.
Да травестија буде потпуна, Словенија је Хрватску због игнорисања арбитражне пресуде тужила Европском суду у Луксембургу, али се он прогласио "ненадлежним". На крају је у Љубљани превладало спознање да уздање у право, правду и поштовање међународног права може да обеси о клин.
Иако је пре само три године тврдила (тада на месту словеначке посланице у Европском парламенту) да "нема шансе да Хрватска буде део Шенгена" уколико не аминује арбитражну пресуду, Тања Фајон се 1. јануара ове године, сада као министарка спољних послова, заједно са новопеченом председницом Словеније Наташом Пирц Мусар и у друштву вође Европске комисије Урсуле фон дер Лајен осмехивала камерама уз бок хрватског премијера Андреја Пленковића на граничном прелазу Обрежје (Брегана) поводом уласка Хрватске у Шенген.
Свечаном догађају присуствовала је и словеначка министарка унутрашњих послова, а ту трагикомедију је, што се словеначке владе тиче, вешто избегао само њен председник Роберт Голоб иако и сам воли да позира са колегама са европског паркета.
Победа безобразлука
У свеопштем честитању, грљењу и истицању нове "победе европских вредности" уз кулисе подигнутих граничних рампи на свим словеначким прелазима, председница Европске комисије и окупљена булумента високих европских политичара намерно је пренебрегнула "слона у соби" - чињеницу да Словенија и Хрватска ни после 30 година немају уређену међусобну границу, ни на копну, још мање на мору.
Оно што су Фон дер Лајенова и еврократе из Брисела прогласили још једним "врхунцем европских интерграција" заправо није ништа друго него глорификација победе безобразлука и ругања међународном праву захваљујући превртљивој политици Европске уније, а не само поразу словеначке дипломатије у надгорњавању са хрватском.
Многи грађани Словеније разочарано су на малим екранима пратили сву ту представу и одглумљено усхићење својих политичких вођа, свесних да су их надиграле хрватске колеге које су лажима и преваром оствариле своје најважније спољнополитичке циљеве, оставивши Љубљану празних шака.
Ни то није све - Хрватска је истовремено ушла и у зону евра. Изрека "ко лаже, тај и краде", потврдила се и у том случају.
На словеначким друштвеним мрежама провејава гнушање због осионости Загреба да на нове еврске новчиће ниже вредности (центе) стави лик Србина Николе Тесле чију су родбину усташе током Другог светског рата готово избрисале са лица Земље, да би 1995. године посао довршили њихови наследници у операцији Олуја, протеравши преко 200.000 Срба из Хрватске. А сада цео свет Теслу види уз "шаховницу" са којом он нема баш ништа.
Шта је то, ако није још један пример својатања туђег и подсмевања комшијама са друге стране новоуспостављене "јужне" границе Шенгена. И тај штетан потез је, уместо осуде, у Бриселу и Стразбуру пожњео похвале лидера ЕУ неспособних да схвате да је са становишта интереса свих држава у Европи и свету – описани улазак Хрватске у обе "зоне" заправо корак уназад јер на пиједестал европских вредности уздиже врлине пирата: превару и пљачку.
По систему "папир може све да поднесе, ми радимо шта нам се прохте", Хрватска се наругала постулатима међународног права, а уз то присвојила и туђе културно наслеђе. Све у складу са филозофијом предатора "што је твоје, то је моје, обрнуто не важи".
Пошто је неуспех тешко прогутати и још теже признати, словеначки политичари су крах своје политике у поступку познатом као "шминкање (спољнополитичког) леша" одлучили да продају земљацима као нетом извојевану победу. Зато су се под паском председнице ЕК у завидном броју окупили на Обрежју да честитају хрватским колегама. На граници, утврђеној арбитражном пресудом, коју ти исти хрватски политичари – не признају.
