Квака 22 на украјински начин

Иако се пред крај самита НАТО блока у Вилњусу Владимир Зеленски захвалио западним спонзорима украјинског рата на "сјајним вестима", његови твитови и израз лица нису успели да прикрију зловољу. Зеленски и његова екипа уздали су се да ће од Северноатлантске алијансе добити гаранције једнаке полиси "каско осигурања"; заштитили би границе и одшкринули пречицу у клуб богатих западних земаља. Али од уласка у НАТО није било ништа, а за Зеленског је сусрет са стварношћу био више него болан. Украјина није добила не само улазницу, него ни позив за улазак у НАТО, а уз то је представницима кијевског режима наочиглед целог света речено да од тога нема ништа док "траје рат". Победа Украјине над Русијом (п)остала је услов за улазак државе у НАТО.

"Мали комичар је, изгледа, разочаран. Као да цела игра није била провидна од почетка. Од 2008. године Украјину користе за провоцирање Русије. Иначе је Западу сама по себи сасвим неважна. Завршиће одбачена као истрошена крпа, а НАТО ће на крају поново признати Руску Федерацију као суперсилу, што и јесте. Тада ће куцнути тренутак да (Зеленски) научи како да преговара са Русијом", цинично се на догађање у Литванији осврнуо познати амерички сајт "Мун ов Алабама".

И додао да треба сачекати да се види како ће овај НАТО салто низ пирамиду сопствених обећања - утицати на морал украјинске војске и народа.

Јесте НАТО одбијеница шокирала Зеленског и његове сараднике, али тај исход није изненадило пословни свет. Зеленски се коцкао судбином Украјине, па пропао у покушају да испослује "НАТО полису каско осигурања" јер се савезници у последњи час одлучили да прво себе "осигурају од ризика". У економији, морални хазард настаје када је привредни субјект подстакнут да повећа своју изложеност ризику, јер не сноси пуне трошкове истог.

На пример, када је корпорација осигурана, она може преузети већи ризик знајући да ће њено осигурање платити повезане трошкове. Тиме осигурање, парадоксално, повећава ризично понашање. Морални хазард се дешава у условима "асиметрије информација" - када страна која преузима ризик зна више о својим (прикривеним) намерама од оне која плаћа последице ризика.

Савремени амерички економиста и нобеловац Пол Кругман описао је морални хазард као "сваку ситуацију у којој једна особа доноси одлуку колики ће ризик преузети, док неко други сноси цену тог ризика ако ствари крену лоше".

На тај начин институције могу подстицати ризично кредитирање ако они који преузимају ризик поверују да нец́е морати да сносе сав терет потенцијалних губитака.

Сличан однос се назире између Америке као "жиранта" (заправо кредитора) и Украјине као "осигураника" у ратној игри коју Вашингтон диктира на тлу Европе. С једне стране је режим у Кијеву, уверен у снагу и гаранције САД, потезао све ризичније акције према Русији, а Вашингтон је с друге стране подстицао Украјину да срља у сукоб.

"Игру" воде амерички јастребови који захваљујући "асиметрији информација" нису били нарочито искрени према Украјинцима, па их нису упозорили на нежељене резултате ратно хушкачке политике – могућност уништења Украјине. Бела кућа и амерички савезници подстицали су Кијев на самоубилачке потезе, уверени да сами неће сносити последице у случају украјинског неуспеха. Улози су све виши, како на страни Запада тако и Украјине.

Ни први ни други не маре што безглавошћу гурају свет ка ивици амбиса. Америка у међувремену, да би подстакла "осигураника" (Украјину) да не одустане од коцкања сопственом судбином, марионетском режиму у Кијеву после сваког пораза шаље не само нове милијарде долара и евра, него и нову количину новог "чаробног оружја", иако тиме повећава опасност да у непосредним сукобу НАТО пакта и Русије дође до "нуклеарног армагедона".

Украјинцима, међутим, у тренутку када им је дуго најављивана (контра)офанзива кренула по злу, више ни новци ни свемогуће западно оружје нису довољни после свих жртава које су поднели за интересе САД. Зато је Зеленски заузврат желео "каско осигурање" у виду позивнице за улазак у НАТО. Таква комбинаторика би подразумевала да би сву штету, насталу Украјини због посредничког америчког рата, платили Американци.

Вашингтон, јасно, није наиван, па су се водећи украјински политичари трагично преварили у тој комбинаторици. Уместо очекиваног, уследио је бруталан одговор западних вођа - Украјина може у НАТО, чим сломи Русију. На страну што Русију не може сама да победи, ако није чланица НАТО. Лукаво - Бајденова администрација је Украјинцима наметнула парадоксалну ситуацију из које се не види излаз; нема уласка у НАТО док не победе Русију, а та победа је недостижна ако путем чланства не увуку у рат и западни војни пакт.

Поука је, нема сумње, горка: Непријатељ је било ко, због кога ћеш бити убијен, без обзира на чијој страни се налазио. То је закључак до којег је у култном сатиричном антиратном роману Џозефа Хелера "Квака 22" дошао и његов главни јунак, члан посаде америчког бомбардера којему ниједан бизаран подухват није био стран само да изађе жив из пакла рата. Али на путу до циља испречила му се незаобилазна "квака-22", која је изричита - брига за сопствену безбедност при суочавању са стварним и непосредним опасностима јесте процес рационалне свести.

Ако би се за Хелеровог (анти)хероја исказало да је луд – био би ослобођен од самоубилачких летова. Све што треба да уради јесте да захтева да га, због помрачене свести, ослободе летова. Али, чим би то захтевао, надређени би закључили да није луд, па мора да прихвати још борбених летова. Био би луд да прихвати још борбених летова, а био би разуман уколико их одбије. Ако је разуман - мора да лети још. Ако би још летео био би луд што то ради; али ако неће да лети, онда је свакако разуман и мора и даље да лети…

То је суштина "кваке 22" кроз коју Запад сада прелама судбину Украјине.

НАТО не жели да се непосредно укључи у рат јер би то био почетак трећег светског, вероватно нуклеарног рата, у коме нема победника. Зато је Америка одбила да да Украјини полису "каско осигурања" у виду чланства у Северноатлантској алијанси која гарантује заштиту на основу члана 5 Вашингтонског уговора ("напад на једну чланицу јесте напад на све"). Вашингтон је тако гурнуо Украјину у лимб временски неограниченог рата против Русије "до последњег Украјинца".

Одбијањем мировних преговора са Кремљем, режим у Кијеву је пристао на "морални хазард" у ситуацији у којој једна држава (САД) доноси одлуку колики ризик ће преузети, док "клијент- осигураник" (Украјина) трпи цену тог ризика ако ствари крену лоше.

Кијев је покушао да преокрене тај аранжман рушењем бране код Каховке, претњама нападом на нуклеарку Запорожје и другим рискантним потезима којима би НАТО увукао у сукоб. Подвале Кијева (за сада) нису уродиле плодом, али опасност је остала.

И док амерички политичари и генерали ликују јер су за мале паре добили одличан алат за исцрпљивање Русије, ситуација на терену је сваког дана све безнадежнија не само за Украјину, него и земље Запада, о чему сведоче хрпе уништених тенкова на бојиштима, од немачких "леопарда" до америчких "бредлија". "Неповратни украјински губици" према оценама независних западних аналитичара приближавају се бројци од 400.000, а Украјину у животу одржавају искључиво донације Запада.

Кијев није испунио циљ својих мецена који су у Украјини видели "ударног овна" за слабљење Русије. Уместо тријумфа над Русима, кијевски режим стиже клетва Хенрија Кисинџера: "Бити непријатељ Америке може бити опасно, али бити пријатељ је фатално!".