Питијино пророчанство: Хоће ли и Џо ући у историју јер је "срушио једно велико царство"

Од давнина важи предање да владари треба да пазе да своје ривале држе посвађане, да се не би удружили против њих. "Завади па владај", гласи позната максима још од старог Рима. Да је "непријатељ мог непријатеља мој пријатељ" познато је свима, не само онима који се баве светском политиком. Владари, и они најмоћнији, нису, међутим, имуни на грешке.

Тако су и моћне државе Запада, уљуљкане у времену униполарног момента, заборавиле на реализам у спољној политици и окомиле се на све своје супарнике готово истовремено. Америка повлачи потезе који би за Вашингтон и америчке савезнике могли бити кобни, јер се истовремено обрушила и на Русију и Кину (не заборавимо ни Иран), што је те државе гурнуло у наручје једне другима и повезало у чврсто савезништво.

На ту замку је администрацију Џоа Бајдена упозоравао не само амерички "неореалиста" и професор са универзитета у Чикагу, стручњак за област међународних односа Џон Миршајмер, него и познати водитељ телевизијске мреже Си-Ен-Ен Фарид Закарија.

Стратешкa грешка

На почетку сукоба у Украјини Закарија је исхвалио Бајденову администрацију јер је постигла "јединство савезника", а онда додао: "Ипак је ова политика указала на стратешку грешку која је карактеристична и за друге владе. Једно од првих правила стратегије јесте да противнике треба држати што даље једне од других. А америчка спољна политика је интензивно радила управо обрнуто... Обе државе (Русија и Кина) данас су ближе једна другој него што су биле икада у последњих 50 година... Истовремени притисак (САД) на обе доказује да је идеологија ових дана победила стратегију... Највећи европски државник 19. века био је Ото фон Бизмарк. Камен темељац његове стратегије је био вечити напор да са сваким од својих ривала има боље односе, него што су их они имали међусобно. Из истог порива су Хенри Кисинџер и Ричард Никсон одвојили Кину од Русије 1972. године. Деценијама је Америка имала боље односе са Москвом и Пекингом понаособ, него што су их имале Русија и Кина. То, међутим, више није тако", упозорио је, сав суморан, коментатор америчке ТВ мреже уз јавно изражен жал што је Бајденова администрација направила судбоносну "стратешку грешку".

Годину дана касније, још је јасније колико је Закарија био у праву. Русија је успешно преживела највећи удар западних санкција. Дуго очекивана "пролећна" контраофанзива украјинске војске не ниже успехе, напротив, а губици на страни снага кијевског режима јесу страшни. Западу понестаје граната за снабдевање Украјинаца, а Кијев није ниште ближе уласку у НАТО него пре почетка рата. Још горе, сада је окончање рата искључивим поразом Русије - услов за чланство Украјине у западни војни савез.

Нема сумње да су Џо Бајден и ратно хушкачки јастребови у његовој администрацији главни кривци за украјинску трагедију. Али рачуница им је пропала, иако су се економским санкцијама обрушили на Кину уз готово истовремено отварање украјинског фронта против Русије, у нади да ће Кинезе дотући пошто посредничким ратом сломе Москву, савезницу Пекинга. Парадоксално, сада је на коцки судбина Америке и хегемонија Запада. Због апетита Запада да економским покоравањем Кине и слабљењем Русије учврсти своју превласт у свету, сада се круни читаво "западно царство".

Лекције из историје

Познати амерички економиста Мајкл Хадсон недавно је описао сличан пример из историје којим је подсетио да халапљивост и јагма за неограниченом влашћу упропашћују велика царства.

Херодот (Историја, књига 1.53) нам је оставио у аманет причу о Крезу, краљу Лидије који је владао од 585. до 546. године пре наше ере на територији која је данас део западне Турске и јонске обале Средоземног мора. Крез је освојио Ефес, Милет и суседна краљевства где се говорио грчки језик; освајања су му донела плен а од поданика је убирао данак, што га је учинило једним од најбогатијих владара тог времена.

Али победе и богатство су га учиниле охолим и надменим. Амбициозни Крез се осврнуо и ка Истоку, намеран да освоји Персију којом је владао Кир Велики. У то име је Крез принео жртву - дарове храму у Делфима; није штедео ни на сребру ни на злату. Потом је упитао делфску свештеницу хоће ли му нови освајачки поход уродити плодом, на шта му је пророчица Питија одговорила: "Ако кренеш у рат против Персије, уништићеш велико царство".

Крез је њене речи протумачио као зелено светло за подухват у Персији. Напао је царство Кира Великог 547. године п. н. е, а успут покорио и Персији вазалну државу Фригију.

"А онда је Кир специјалном војном операцијом поразио Крезову војску, заробио Креза и отео му злато Лидије, па увео сопствени, персијски златни новац. Дакле, предсказање се испунило, Крез је заиста уништио велико царство, али своје. Вратимо се у данашњицу и жељу Бајденове администрације да прошири америчку војну супериорност на Русију а потом и Кину. Председник САД је тражио савет од савремене аналогије древног пророчишта у Делфима – то су ЦИА и њени 'истраживачки центри'. Али уместо да упозоре Бајдена на лудост, подстакли су неоконзервативне снове да ће напад на Русију и Кину учврстити контролу Америке над светском економијом, све до краја историје", пише Хадсон.

Делфски Стејт департмент

Остатак приче је познат. Хадсон не заборавља да наброји и факте – Америка је, пошто је извела државни удар у Кијеву 2014. године, послала своју "НАТО прокси војску" у Украјину и дала јој оружје за вођење етничког рата против становништва на истоку државе, које говори руски, све како би руску поморску базу на Криму претворила у тврђаву НАТО-а.

Сврха је била увући Русију у рат и исцрпети њене капацитете за самоодбрану, уз уништење њене економије и способности да војно помогне Кини и другим земљама које су се нашле на мети САД због тежњи за независношћу од америчке хегемоније. Америка и њени НАТО лакеји су уз то запленили руске девизне резерве у Европи и Северној Америци и захтевали да све државе уведу санкције на руске енергенте и житарице како би срозали рубљу.

"Делфски Стејт департмент је очекивао да ће то изазвати побуну руских потрошача и срушити владу Владимира Путина, што би отворило пут Вашингтону да у Москви инсталира партијску олигархију попут оне која је у Русији култивисана деведесетих под председником Јељцином", додаје Хадсон.

Али ништа од тога се није десило. Уместо тога, Америка се суочила са могућношћу побуне својих западноевропских сателита, зато је сатрла отпор Немачке и других држава Европске уније саботажом гасовода Северни ток, чиме је Берлину и другим земљама Европе пресекла приступ јефтиним руским енергентима. Последично је водећа европска економија постала зависна од скупљег америчког течног природног гаса (ЛНГ).

Пад још једног царства

Тако је трио Бајден-Блинкен-Нуланд за кратко време постигао оно чему се ни Путин ни Си Ђинпинг нису надали - број држава које траже учлањење у БРИКС расте, дедоларизација је почела, споро али сигурно, Глобални југ захтева алтернативу светском поретку у чијем центру је Америка...

Све то је резултат санкција против Русије, Ирана, Венецуеле, Кине... уведених под диктатом Америке; имале су ефекат заштитних тарифних баријера и нехотице су наметнуле пут ка самодовољности у оном делу света који први дипломата ЕУ Жозеп Борељ назива "џунглом", дивљином која се налази изван зидина "лепо уређене баште" Европске уније под плаштом САД и НАТО.

Ни европски "баштовани", ни они који кроје светску политику у Овалном кабинету и Вашингтону нису очекивали да ће санкције против Русије довести до побуне Глобалног југа.

"Резултат тих настојања имаће цивилизацијске димензије. Нисмо сведоци краја историје, већ нове алтернативе неолибералном финансијском капитализму са центром у САД и његовој јефтиној економији приватизације, класном рату против рада и идеје да новац и кредите треба препустити јавној служби за финансирање економских потреба и подизање животног стандарда, уместо што су приватизовани у рукама уске финансијске елите. Иронично је да је историјска улога Америке у том процесу, иако она сама није била способна да поведе свет напред, уз покушаје вашингтонских јастребова да заробе човечанство у антитетичком империјалном систему освајањем Русије на равницама Украјине и изолацијом кинеске технологије како не би дошло до слома америчког ИТ монопола - заправо све то су били велики глобални катализатори који су већину света одгурнули од Американаца", сумира Хадсон узроке који су довели до рађања новог, мултиполарног света.

Да, историја се понавља, гласи порука Хадсона.

Није тешко закључити да ће захваљујући саветима ЦИА и "неокона" у улози савремених пророка и нових Делфа, Џо Бајден остати упамћен као онај који је, исто као Крез, "срушио једно велико царство". Своје, америчко.