Клопка "наставка агресије мирољубивим средствима" на Бледу

Међу свим расправама на недавно одржаном Бледском стратешком форуму посебну пажњу јавности привукао је вербални дуел премијерке Србије Ане Брнабић и Аљбина Куртија из привремених приштинских институција. Док је српска премијерка ставила до знања да су Србија и Косово једна држава, а да тзв. Косово не признају ни Уједињене нације, Курти је устрајао да "постоји журба да се спроведе споразум и нормализују односи 'Косова' и Србије, усредсређени на узајамно де факто признање, најкасније до пролећа следеће године".

Курти је овом тврдњом показао неразумевање суштине и функције "признања" у међународној заједници, јер из његове изјаве произлази да је неважан став Србије по питању државности њене јужне покрајине, јер је то питање наводно већ "решено" чином некаквог де факто признавања Косова.

Ту се намеће кључно питање – шта је "признање" у међународном праву, и на који начин се оно испољава?

Одговор је једноставан: свако признање је манифестација воље државе о некој ситуацији, при чему свака држава доноси сопствени суд о томе да ли је одређена ситуација легитимна. Признати заједницу као државу значи да она испуњава услове за државност како то захтева међународно право.

Погрешна акробација

Према опште усвојеним принципима међународног права, за признање неке државе од стране друге државе потребан је "конклудентан акт" – а не његово одсуство. То је важно, јер открива суштину спора између Србије и ентитета Косово. Ако је за признање потребан свестан, конклудентан чин, онда, док год Србија допушта на пример дипломе или таблице косовског ентитета, али истовремено и даље тврди да не признаје државност јужне покрајине – Косово као независна држава од стране Србије није признато.

Ту се крије разлог инсистирања Куртија да је већ дошло (де факто) до признања Србије, истина, на неки магловит начин, те да га треба "још само имплементирати"; што је акробација већ у старту погрешна.

Разни споразуми, дијалог између страна и заједнички састанци не могу се сматрати коначним акцијама којима би Србија признала тзв. државу Косово, јер, као што произлази из темеља међународног права, "чак ни учешће на конференцијама и потписивање или ратификација мултилатералног споразума не значи признање раније непризнате земље или владе". Исто тако, улазак ентитета у неку од међународних организација "не значи да су га признале све чланице те организације", што не важи уколико матица гласа за пријем до тада непризнате земље.

Други изузетак је чин потписивања формалног, билатералног уговора са непризнатом земљом. Због тога је и де факто признање у суштини нешто другачији метод признања, дакле кроз неки конкретан чин – и ништа друго.

Де факто признање није могуће испословати пречицом, на пример, захваљујући грешци дипломата, мада се чак и то понекад дешава. И баш на такву грешку Приштина и њени ментори рачунају још од 2008. године. Али, с обзиром на то да су споразуми у Бриселу усвојени у форми трипартитних политичких изјава (представници Србије, високи представник за спољну политику ЕУ, представник Приштине) и спроведени без ратификација, једностраним актима, њихов ефекат не може се убројати у "признање Косова као државе" од стране Србије.

С друге стране, потписивање билатералног споразума са властима у Приштини или посебна изјава овлашћеног представника Србије, који би одређени акт Србије везао за признање, могао би се разумети као признање ентитета као независне државе. Правник Јурај Андраши наводи на пример изјаву Државног секретаријата за спољне послове Југославије да је присуство делегације југословенске владе на прослави независности Камеруна значило и признање нове државе од стране тадашње ФНРЈ.

Управо зато западни покровитељи приштинских институција у жељи да Србију присиле да што пре призна Косово као државу, тако упорно инсистирају на потписивању билатералног споразума или успостављању "амбасада" у Београду и Приштини (а не "официра за везу").

Правна клопка

То је међународно-правна клопка коју Вашингтон и Брисел већ 15 година устрајно подмећу Србији. Србија и тзв. Косово могу бити чланице неких организација, а да то не значи да је Београд експлицитно признао државност Косова. У УН важи дугогодишња пракса да у случају једностраних отцепљења ентитета пријем у организацију није могућ без експлицитног признања државе-матице.

То су искусиле и све државе наследнице некадашње СФРЈ, јер ниједна од новонасталих земаља бивше Југославије није могла да постане чланица УН све док Савезна Република Југославија 27. априла 1992. није усвојила Устав и Декларацију у којој је писало да СРЈ нема територијалних претензија према другим (новонасталим) државама. То је пракса која широм света није мењана од 1945. године.

Бангладешу је успело отцепљење без сагласности матичне државе, али је примљен у УН тек када је матични Пакистан признао његову независност. Други, чак и веома слични примери, нису довели до неспорне државности једнострано отцепљених ентитета, штавише, како истиче Џејмс Крафорд, један од највећих познавалаца процеса стварања држава, и после 1989. када је настала 21 нова држава, остао је на снази "принцип да ниједна територија не може да се отцепи без сагласности матичне државе".

У конкретном случају то значи да питање статуса Косова остаје "отворено" без обзира на у међувремену договорене прагматичне споразуме са Приштином. Тако ће бити све док Србија не одлучи другачије.

С друге стране, нема препрека да призната држава и непризнати ентитет не би могли да сарађују и живе у мирољубивој коегзистенцији. То је оно што вође Европске комисије и 22 лидера Европске уније одбијају да схвате, јер се коси са агендом вашингтонске администрације. Они који "признање Косова" намећу као једино решење, требало би да се сете речи познатог правника Јана Боунлија да "непризнавање може бити део опште политике неодобравања и бојкота. Са друге стране, признање може бити део политике агресије и успостављања марионетских држава".

Међународни деликт

Зато стални притисци на Србију, "једнострана признања независности Косова без сагласности Србије као и захтеви да Србија што пре призна независност Косова" нису уобичајена "редовна дипломатска активност" као што Брисел и Вашингтон представљају, још мање одбрана некаквог "права Косова" или акт који би био у искључивом домену слободне воље појединих држава.

Напротив, признање дела територија неке земље као нове, суверене државе, уистину представља међународни деликт, повреду међународног права и права Србије. Парафразом Клаузевица – такво признање је "наставак агресије политичким средствима", чак када би било спроведено на први поглед "мирољубивим алаткама" попут дипломатских нота.

Јасно је да су неприхватљиви притисци на Србију да по сваку цену призна независност своје јужне покрајине. Поред тога што се таквим притисцима крши међународно право, њима се подрива и униформна пракса међународне заједнице у односу на примере једностраних отцепљења од 1945. наовамо, и потпирују нови сукоби у свету.

Немачки правник Херш Лаутерпахт се целог радног века бавио питањем признања држава и често упозоравао да у савременом праву постоји велики број начина за комуникацију и интеракцију између признатих држава и непризнатих ентитета. Слична решења могу да побољшају живот грађана, иако не би нужно водила до признања "државности" јужне српске покрајине.

Западни посредници, међутим, притисцима на службени Београд непрестано покушавају да испослују да српска влада испоручи оно што јој устав и међународне норме не дозвољавају – признање јужне српске покрајине као државе, и све то на пречац, макар "дипломатском грешком" или на "на мала врата". Што може да води само до нових сукоба, а не до трајног мира.