Професор Марк Левин: Ратови по свету пуне америчку касу

На маргинама недавног Светског медијског форума у ​​Гуангџоуу разговарали смо са Марком Левином, професором на кинеском Универзитету Минзу. Из његове перспективе Американца, који претежно живи у Кини, покушали смо да откријемо тајне кинеског развојног успеха и разбијемо неке од честих стереотипа о Кини.

Америка је моћна земља, располаже са много новца – како је могуће да видимо толико бескућника у САД, а не у Кини, где је 800 милиона људи таворило у најгорем сиромаштву?

Један од говорника на Светском медијском форуму рекао је да је Америка неспособна да реши проблем бескућника, са чиме се уопште не слажем. Америка би могла да реши тај проблем, али није мотивисана да то учини.

Зашто је "стратешки пораз Русије" филм који Запад неће видети

Недавно сам читао извештај у коме је наведено да су две америчке државе, Аризона и Пенсилванија, а уз њих вероватно и Колорадо, до сада потрошиле више од две милијарде долара на ратове од Ирака наовамо, док су многе друге савезне америчке државе потрошиле по више од милијарду долара, свака. Зашто? Зато што се оружје за те ратове производи у фабрикама које су на тлу тих истих америчких савезних држава. Онда не чуди што тамошњи становници нису мотивисани да буде мање ратова, јер то подразумева губитак радног места, једног од најплаћенијих послова уопште.

Уз то би и власт била на губитку, јер велики део прихода убире од пореза на зараде и добит. Кад не би било производње за (америчке) ратове и "интервенције" по свету, био би много скромнији буџет појединих америчких држава, што подразумева смањење издатака за јавне потребе. Јасно је да ће многи рећи да ратови нису добра ствар, али ипак морамо да учествујемо у њима, јер пуне касу. Слично је и са проблемом бескућника.

У Сан Франциску сам живео скоро четврт века, у Кину сам дошао 2000. године. У Сан Франциску је на хиљаде празних станова, а упркос томе људи који су изгубили кров над главом спавају буквално испред тих празних кућа, на улици. Влада Џоа Бајдена би могла да реши тај проблем уколико би, на пример, подигла порез на оне станове који су празни више од годину дана. Али очито за такав потез нема ни воље ни мотивације јер је проблем у концепту развоја који је оријентисан на појединца.

На Западу све почиње од појединаца, тек после је култура, а на крају привреда. У Кини је обрнуто јер је економија на првом месту, најважније је какве ће последице одређене одлуке имати на живот људи. У Сједињеним Америчким Државама то није важно, а ако одлуке које се доносе у друштву имају икакав утицај на обичну рају, утицај је по правилу негативан.

Зато се дивим кинеским студентима који очекују да ће, када дипломирају, живети у мирољубивом свету. Амерички студент, међутим, очекује да ће бити ратова који су део свакодневице.

Што се бескућништва тиче, у Сан Франциску постоји главна улица Маркет Стреет, она пролази дужином града. Део улице се налази у старом делу града, други део у модерном... Сваког дана сам, док сам живео тамо, ходајући кроз четири кварта, морао да прескачем људе који су спавали на тротоару, од Девете до Треће улице. После осам сати увече људи су лежали на приземном тргу један поред другог. Тако је било још 2000. године, а сада је још много горе. Већ тада је због тога избила велика борба у градском већу.

Зашто?

Градски оци су се нашли пред дилемом да ли да се бескућницима дају чланске карте за бесплатан улазак у јавне библиотеке. Неки су одмах рекли "не" јер су "ти људи бескорисни, прљави, смрде и крашће књиге". Браниоци бескућника су их питали како могу бити тако окрутни и зашто им не дозволе да бар читају књиге. Нико се, међутим, није запитао како је уопште могуће да имамо бескућнике и шта урадити по том питању.

Ево вам још један пример – последњи пут сам у САД био 2011. године. У Сан Франциску постоји брзи метро који вози кроз пет округа. Шездесетих година, када је саграђен, био је фантастичан. А сада није ни за шта... Када сам ушао у станицу метроа, схватио сам да ми треба тоалет. Питао сам службеника где је, а он је одговорио да су све тоалете затворили још пре пет година. "Зато што су се тамо скупљали и бескућници", објаснио је. Саветовао ми је да изађем из станице метроа и потражим "Мекдоналдс", два блока ниже. Наравно, потом ћу морати поново да купим исту карту за вожњу метроом. Па ето, једна од дивних ствари у Кини је то што су свуда изградили јавне тоалете. У већим градовима власници ресторана не смеју да спрече намернике да тамо обаве нужду. У Кини није као у Америци где тоалете у ресторанима смеју да користе само њихови гости. Раднику метроа у Сан Франциску сам узгред објаснио да сам управо допутовао из Кине где су тоалети свуда, и да, поврх свих критика Запада на рачун људских права у Кини, сматрам да је основно људско право да се не унередиш у панталоне. И да је то Кина спровела много, много боље од нас, Американаца.

Значи ли то да се треба поново окренути социјализму? Шта можемо да научимо од Кине?

Можда. Видите, кинески председник Си Ђинпинг све време говори о сарадњи, док амерички председник Бајден распреда о конкуренцији. У САД надметање подразумева да неко мора да победи, и да победник онда узме све. Зато Вашингтон напросто одбија сваку сарадњу са Кином.

Када је, на пример, Кина организовала прославу и параду поводом 70. годишњице завршетка Другог светског рата, позвани су бројни страни државници. Одазвали су се многи, био је и Путин, али са америчке стране није дошао нико. После сам у америчком културном центру у Пекингу питао аташеа за културу – зашто није било Американаца? Рекао ми је да су Кинези заиста послали позиве свим представницима земаља које су учествовале у победи над фашизмом, али да у САД нису хтели да се одазову. Послао сам им тада и званично питање о томе, али ми никада нису одговорили.

Отприлике у исто време је Кина позвала представнике из 14 земаља на културну турнеју по Кини. Ни тада се није појавио нико из америчке амбасаде. Зато, када сам се представио осталим кинеским гостима ко сам, казао сам да представљам "народ Сједињених Америчких Држава". Кинезе и представнике амбасада из других земаља је развеселило што сам на неки начин ипак заступао амерички народ. Лично сам мислио да је тако много боље, да сам ионако бољи представник америчког народа него бирократе из амбасаде. Американци који представљају државне институције, никада се не одазивају на кинеске позиве.

Када говоримо о сарадњи – шта је најважније при пословању са кинеским привредницима, како закључити посао?

Недавно сам саветовао групу пословних људи из Либана који су дошли на састанак са представницима велике електроенергетске компаније у јужној Кини. Објаснио сам им да, када дођете у Кину да бисте пословали са неким од кинеских бизнисмена, онда је уобичајено да састанак траје око пола сата, а потом вас позову на вечеру. Зато што сматрају да морамо да будемо пријатељи. Не знају могу ли вам веровати и зато треба учинити све да вас упознају, чак тако добро да можете да разговарате и о својим породичним проблемима. Али никако не о идеологији. Желе да знају да свуда постоји брига за живот људи, а не да нам је прва брига само како зарадити новац, па можда чак и на непоштен начин. На тај начин у Кини поступа влада у Пекингу као и локалне власти. Такав приступ је ишао руку под руку са напорима за смањење сиромаштва.

Влада заправо ништа није одлучила на пречац; прво су отишли међу народ и питали – шта вам треба? То је још једна веома важна тачка у вођењу кинеске политике.

​Дакле, могли бисмо да кажемо да Кина поступа у стилу државе благостања, али на свој начин... Шта је онда Кина – демократија или диктатура? Јер председник САД Бајден тврди да је Си диктатор…

Ако се вратимо на разговор о социјализму, онда морамо да дотакнемо постулате марксизма и концепт да је свако друштво диктатура и да диктатура није особа, личност, већ класа. Са те тачке гледишта, можемо се запитати за кога ради Бајден? Ради ли за народ, обичне Американце? Не, Бајден ради за произвођаче оружја, за менаџере и власнике великих корпорација који подржавају такав систем.

Можемо ли да закључимо да је проблем Америке у томе што је Врховни суд дозволио неограничене донације политичарима, преко којих их различити лобији заправо – купе?

Да, управо тако. То је заправо огољена корупција. Наравно да је то отров за друштво у целини. Али у Америци то не називају корупцијом. Кажу да је то новчани прилог, помоћ за кампању, то у САД зовемо демократијом.

Када тај наопаки "систем" представим својим кинеским студентима, они су, благо речено, запањени. Кажу, па то је корупција, коме то треба! А ја им само објашњавам чињенице, док они сами извлаче закључке. Кажу да је грозно, ужасно, како је то у Америци. У Кини би такве политичаре похапсили, затворили. И заиста, када тако сагледате Америку, тамо галопира апсолутна корупција, али је Американци тако нити виде, нити називају.

Зар је у Кини, у суштини – другачије?

Зашто је "стратешки пораз Русије" филм који Запад неће видети

У Кини је три милиона партијских кадрова; када се нечега лате, не одустају на пола пута јер сами бирају најпаметније и најспособније људе из заједница за вођење појединих пројеката. У Америци је обрнуто – када се неко дочепа вођења неког пројекта, прво што уради јесте да набави бољи ауто и пресели се у предграђе или изван организације коју води јер не жели да његова деца иду тамо у школу. Тада обичан смртник може да види да менаџери више нису део његове заједнице. А онда се деси да у неком тренутку влада престане да финансира речени пројекат... У међувремену су они, који су пројекат водили, подигли хипотеке и сада морају да раде нешто што се од њих тражи, иако не желе. Рецимо, морају да уруче отказе "вишку запослених", не би ли спасли брод који тоне... У том тренутку заједница почне да пропада, на улицама се намноже људи који су остали без посла, наркомани, алкохоличари, болесни...

На Западу често оптужују Кину да брзо напредује јер краде технологију…

Стално понављају те стереотипе да је Кина "украла технологију". Што није тачно; заправо су све те западне компаније дошле у Кину не би ли профитирале, али Кина је рекла - добро, желите да послујете? Услови су следећи: ако желите нашу јефтину радну снагу и велико тржиште, онда је део договора такође и трансфер технологије.

Широм света је много држава у које су ушле западне компаније и освојиле њихово тржиште, као и јефтинију радну снагу, али те земље су и даље остале сиромашне. Кина је стога рекла: Помоћи ћемо вам, али само ако нам помогнете да се развијамо.

Кина на међународном плану истиче да је увек посвећена сарадњи. Шта ако се само претвара да негује пријатељства у свету јер још није довољно снажна, али када кинеске компаније покупују бројна западна предузећа и постану јаче, има ли опасности да ће и Кина постати насилнија, баш као што је данас Америка?

Тешко могу то да предвидим и дам коначну оцену. Али, искрено, не верујем да се Кина може претворити у силеџију, попут Америке. С обзиром на моје искуство живота овде и према ономе што сам видео, сумњам у то. Иако многи медији о томе не извештавају, вероватно ће вас изненадити да и у Кини имамо демонстрације и протесте, на хиљаде демонстрација и протеста годишње, широм земље. Нарочито у руралним срединама, што покреће промене.

Слично је било некада и у САД. Живео сам у Оукленду, недалеко од Сан Франциска, када је Линдон Џонсон шездесетих због побуна бројних локалних заједница најавио рат против сиромаштва. У то време је то била сиромашна и углавном црначка заједница. Влада је одлучила да прво изгради клинику. Ангажовала је архитекте, направила лепе нацрте, почела да гради и протести су испарили. Али онда је влада утврдила "дођавола, немамо довољно новца да покренемо ту клинику" - и наде људи су у том крају сасвим ишчилеле. У Америци се нешто слично стално понавља.

Познати југословенски дисидент Милован Ђилас је својевремено написао књигу "Нова класа" у којој је комунистичку елиту описао као посебну класу која паразитира на грбачи народа; на основу тога је критиковао тадашњи социјалистички систем као диктаторски. Како то функционише у Кини?

Руководећи функционери свакако имају виши ниво безбедности, него ја. Али не бих рекао да имају знатно више новца. Оно што се заиста дешава у Кини јесте да сви људи генерално имају више новца. Не ради се о томе да сви имају исту своту пара, већ о стварању нивоа испод којег нико не би требало да падне. Тако је Кина ишчупала из сиромаштва више од 800 милиона људи.

Овде (у Кини) је заиста на делу оно што је овековечено у кинеској пословици да "таласи подижу све бродове, и велике и мале". У Европи и Америци се, међутим, људи буквално даве под таласима проблема. Ту је велика разлика.