Зашто је "стратешки пораз Русије" филм који Запад неће видети

Типичан пример наопаких закључака многих западних "аналитичара" обрео се у једној од најновијих анализа објављених у америчком "Нешенел интересту". Под насловом "Русија серијом локалних офанзива покушава да здроби Украјину", аутор тврди да "Кијев од својих западних савезника никада није добио довољно оклопних возила за снажан оклопни напад" којим би још прошлог лета могао да сломи руску одбрану.

Нема сумње да је ово полазиште погрешно, али то није највећи проблем, јер аутор упркос бројним, већ́ објављеним, стручним оценама признатих војних стручњака да Украјина никада није имала озбиљну шансу да "оствари победу", још распреда теорије о шансама за "украјинску победу".

"Уколико бисмо обезбедили довољно тенкова 'абрамс М1', то би Украјини помогло да одбије руске нападе током ове зиме и припреми се за одважнију офанзиву на пролеће. Ако постоји икаква нада за украјинску победу, онда она зависи од земаља НАТО-а, нарочито Америке, да сви заједно Украјинцима обезбеде довољно напредног оружја и муниције како би скршили руску одбрану. Украјини су хитно потребна борбена оклопна возила, посебно главни борбени тенкови (МБТ) као што је 'абрамс М1'. Куцнуо је крајњи час да им пошаљемо на стотине тих тенкова... Ако Вашингтон заиста намерава да паметно подржи Кијев, треба Украјину да преплави тенковима М1", пише Дан Горе у "Нешенел интересту".

Насупрот оптимизму аутора те америчке ревије, чињенице говоре супротно. Тенкови у којима Горе види још једно "чудотворно оружје" имају преслаб оклоп за нападе одозго, троше огромне количине горива, имају веома вруће гасне турбине због којих буквално светле у мраку, а уз то им се филтери често запуше. Безмало су бескорисни за озбиљнији бој.

Али ни то није најлошија вест за Украјину јер Запад заправо и нема додатне тенкове које би послао Кијеву. Поврх свега, чак и када би их имао, Украјини се муњевито круни жива сила, па јој понестаје војника који би тенкове опслуживали.

Не обазирући се на чињенично стање, западни аналитичари не одустају од својих илузија - и даље сањају о "стратешком поразу Русије" о коме расправљају већ две године. Намеће се питање како то да од почетка руске специјалне војне операције у Украјини никако не разумеју суштину конфликта? Зар заиста мисле да је проблем само недовољан број тенкова, авиона, артиљерије?

Жак Бод, пензионисани пуковник швајцарске обавештајне службе који је служио у Украјини у НАТО операцијама обуке, уз то и бивши шеф мировних операција Уједињених нација, један је од ретких који је проникнуо у срж проблема у својој новој књизи "Руска уметност ратовања: Како је Запад повео Украјину у пораз". Делове тог обимног штива објавио је "Постил".

Бод се показао као неумољиви критичар већине западних експерата за међународне односе и међународну безбедност: "Проблем велике већине наших такозваних војних стручњака је њихова неспособност да разумеју руски приступ рату. То је последица увреженог схватања међу нашим стручњацима, а које смо искусили у протеклим таласима терористичких напада – противника су тако ступидно демонизовали да су сви покушаји да појмимо његов начин размишљања били осуђени на пропаст. Зато не умемо да развијемо стратегије, артикулишемо своје снаге, па чак ни да их опремимо и припремимо за реалност рата. Упркос таквом фијаску, бескрупулозни медији наше фрустрације преводе у наратив који још више храни мржњу и увећава нашу рањивост. Није чудо зашто нам не полази за руком да дођемо до рационалних, ефикасних решења проблема."

"Руси су у Украјини надиграли Запад јер на сукоб гледају као на процес, док га 'Западњаци' схватају као низ одвојених радњи. Руси догађање на фронту и светском политичком паркету виде као филм, док на Западу све то видимо као секвенце, фотографије. Они виде шуму, ми се фокусирамо на дрво. Отуда и рачунамо почетак украјинског сукоба од 24. фебруара 2022, а палестинског од 7. октобра 2023. Игноришемо (историјски) контекст који нам смета и уплићемо се у конфликте које не разумемо. Зато губимо ратове", објашњава Бод.

Његова анализа ме је подсетила на одломак из књиге коју сам прочитао пре неколико деценија, а који једнако добро описује разлоге због којих је Запад поново у шкрипцу.

"Политика међу народима" је дело оца реалистичке теорије међународних односа Ханса Моргентауа. Тај амерички теоретичар је међу "елементе националне моћи" убројао географију, природне ресурсе, индустријске капацитете, војну спремност, становништво, национални карактер, национални морал, квалитет дипломатије и квалитет владе. Управо је национални карактер оно због чега у Русији гледају на рат у Украјини, како је утврдио и Швајцарац Жак Бод, другачије него на Западу.

Шта чини тако посебним национални карактер Руса, да су се изјаловиле рачунице западних планера рата?

Моргентау цитира Бизмарков опис помало бизарног догађаја коме је био сведок у Русији: "Приликом првог боравка у Санкт Петербургу 1859. године уочио сам нешто необично, што сам приписао руској особености. Био је обичај током топлих пролећних дана да дворани шетају летњом баштом између Павлове палате и Неве. Цар је тако уочио стражара који је стојао усред травњака; на питање шта ту ради, војник је одговорио да извршава наређење. Зачуђен, цар је послао ађутаната да се распита у команди. На царево изненађење, објашњење је изостало, али су сви знали да на том месту мора бити стража, и зими и лети. Нико није знао ко је и када издао такву наредбу. О 'случају' се диванило на двору, све док се најстарији међу слугама није сетио да му је отац, давно, када су пролазили поред стражара у летњој башти, рекао: 'Ено га, још чува висибабе!' Отац му је тада испричао да је на том месту царица Катарина једног пролећа уочила да висибабе цветају необично рано, па је наредила да нико не сме да их бере. У ту сврху је постављен стражар, а стража се по инерцији никада опозваног наређења на истом месту смењивала не само у време цветања висибаба, већ током целе године."

"Исто се наставило и после смрти царице, када су сви заборавили шта је био повод. Таква згода нас може забавити и послужити као извор за критику, али је истовремено и израз елементарне снаге и истрајности од којих зависи моћ Русије у њеном односу према остатку Европе. Подсећа нас на стражаре у инвазији на Санкт Петербург 1815. године и на превоју Шипка 1877; пошто им нису помогли, први су се удавили, а други смрзли на својим положајима", написао је Бизмарк, задивљен истрајношћу народа коју је уочио током својих путовања широм Русије.

Уз то је нотирао позитивне карактеристике које је уочио не само у руском, већ и у америчком, британском, немачком националном бићу. Између осталог, закључио је да захваљујући "разликама у националном карактеру немачка и руска влада могу да воде спољну политику коју америчка и британска влада нису у стању да прате, и обрнуто".

За Русе је написао да су "оданост властима и традиционални страх од странаца учинили да бројна и стална војна сила буде уобичајена и прихватљива у народу". Потоња историја му је дала за право. Много је примера пожртвованости руске војске; најзад, више од 27 милиона Руса дало је живот за победу над нацизмом у Другом светском рату.

Америка и њени савезници су све то игнорисали, потцењујући Русију, уверени да ће је брзо сломити санкцијама и западним економским и дипломатским "блицкригом". Та политика је налетела на оно што је у 19. веку открио Бизмарк, а што су кратковиди, ташти и неспособни европски политичари, међу којима је један од најнеспособнијих немачки канцелар Олаф Шолц – заборавили, на своју штету. Сударили су се са руском „елементарном снагом и истрајношћу", са способношћу Руса да историјске догађаје сагледају као филм, а не одвојене секвенце, што је мана Запада.

Руководство Русије не занима само "историјско стабло", већ судбина целе шуме. Зато Русија може ту и тамо да изгуби неку битку, али не и актуелни рат који одлучује о њеној, али и судбини целе Европе.

Отуда је "стратешки пораз" Русије у Украјини о коме ових дана машта западна елита у Давосу – филм чију пројекцију неће видети.