Лажна самосталност: "Суверене одлуке" европске и америчке потколоније
Многи аналитичари су још пре неколико година упозоравали да ће привидна "аутономија Европе" бити доведена у питање већ приликом прве кризе и да ће се тада показати да је Европска унија само продужена рука Вашингтона. Данас смо сведоци таквог развоја догађаја.
Где су времена када су званични Берлин и Париз још увек имали своје мишљење у погледу напада на Ирак и нису се придружили америчкој интервенцији? Данас водећи политичари обе земље послушно климају главом на све опасније потезе америчке администрације, без приговора и промишљања, чак и ако то значи губитак избора и уништавање сопствених економија. Све то у још већој мери видимо у мањим државама ЕУ.
Украјинско Министарство спољних послова је протеклих дана, на пример, објавило славодобитну вест о свом "најновијем успеху" на светском паркету с обзиром да славна руска примабалерина Светлана Захарова неће наступити током Љубљанског фестивала. У поруци украјинског МСП-а пише да им је то прегнуће успело "захваљујући дивном раду амбасаде Украјине у Љубљани са представницима словеначких државних институција" и "украјинске заједнице" у Словенији.
У образложењу су навели, између осталог, да је "руска култура - култура агресије". Од када је било која култура "агресивна" или "терористичка", како тврди званични Кијев? Како је могуће да словеначки државни органи оћуте на такве апсурдне и срамне ставове Украјине и чак пристану да буду саучесници у тако бруталном атаку на културу? Одговор на то питање је дала Виолета Томић, кандидаткиња "сатиричне" странке "Нич Од Тега" (Ништа Од Тога), која је учествовала на недавним изборима за нови сазив Европског парламента. Њена странка је на изборе изашла ругајући се етабилираним политичким партијама и са поспрдним програмом из којег је провејавао цео низ опорих истина.
"У програму 'Нич Од Тега' смо написали да бисмо желели да од потколоније постанемо колонија јер бисмо тако бар о мање важним стварима смели да одлучујемо сами", објаснила је Томићева. Звучи као шала, али Виолета Томић није једина која тако мисли. Сличну оцену је изнела и антрополошкиња Весна Година у колумни за мариборски лист "Вечер". По мњењу Године, извор свих зала је - НАТО. Упозорава да је "словеначко чланство у НАТО неприкладно јер је реч о војној организацији која служи реализацији интереса западног колонијализма и империјализма".
"Кључни део стратегије НАТО-а је прикривање стварних функција и циљева те организације. Агресивну војну организацију су увили у леп украсни папир – да је то пакт који се 'бори за мир'. Иако се та 'мировњачка организација' доказано бори за мир тако што потпаљује сукобе, хушка и учествује у ратовима. Уз то се брине за интересе војне индустрије. НАТО бисмо укратко могли да опишемо као предузеће које продаје западно оружје свакоме ко је вољан да га купи. Јасно - сви који су у рату, спремни су да га купе", пише Година. Зато ни од словеначких политичара није могуће очекивати ништа друго него да инсистирају на чланству Словеније у НАТО-у, јер је то "део њиховог посла" чија се суштина своди да "негују Словенију као колонију Запада".
Хитан позив
Да оцене о чланици Европске уније као о пукој колонији, чак потколонији Запада нису само реторичне фигуре, подржавају и други докази. Понекад их налазимо на сасвим неочекиваним местима. На пример, у главним медијима "словеначке потколоније". Тако је љубљански дневник "Дело" недавно објавио занимљив запис новинара Аљажа Врабеца који се јавио са четворомесечног студијског усавршавања у Кини. Врабец је, извештавајући са Далеког истока, описао шта су словеначке дипломате морале да ураде пре него што су се отиснуле у званичну посету Пекингу.
"Дело" je том одломку дало поднаслов "Пре одласка у Кину - позив из америчке амбасаде". Следи опис: "Једнако снажно као што су Кинези оптерећени Сједињеним Државама Америке, и Американци су опседнути Кином. Ево примера из домаћег краја; када је словеначка политичка делегација средином априла требало да отпутује у посету Кини, недељу дана раније је на словеначко Министарство спољних послова стигао мејл из америчке амбасаде у Љубљани. Био је то позив да се јаве у америчку амбасаду пре одласка у Пекинг, а тамо су (између осталог) чули америчке савете на шта да пазе у Кини".
Сазнање да из америчке амбасаде зову словеначке дипломате као да су ђаци прваци на "предавање" о Кини, и то недељу дана уочи службеног пута министарке спољних послова Тање Фајон са највишим дипломатским кором који Љубљана има, био би скандал без премца у свакој нормалној земљи. Али не и у Словенији јер ни медији ни словеначке дипломате очигледно нису свесни чињенице да су разговори између делегација две државе поверљиве природе и да се не саопштавају другим државама, а поготово не њиховим ривалима. Словеначке дипломате очигледно нису чуле ни за принцип немешања других држава у унутрашње ствари државе домаћина, иначе не би ишле на ноге и рибање другоразредним америчким дипломатама у њиховом представништву у Љубљани.
На ноге велможама из америчке амбасаде
У свакој озбиљној земљи би раскринкавање таквог инцидента представљао прворазредни скандал – али не и у Словенији, потколонији англоамеричке империје. У несувереној Словенији за такав "бисер" сазнајемо случајно, из сувопарног извештаја о усавршавању неког домаћег пискарала, као додатак причи из Кине како би била мало читљивија и занимљивија. Што значи да је и свест аутора и његово разумевање онога што је саопштио васколикој јавности - практично никаква. Он не види никакав проблем, већ свакодневну причу коју помиње онако, узгред, док описује рутинску свакодневицу словеначких дипломата који трчкарају на ноге велможама из америчке амбасаде.
У светлу поступака званичне Словеније када је по среди забрана наступа руске уметнице на Фестивалу Љубљана, по диктату режима у Кијеву, или "рутинска" ходочашћа званичника из министарства Тање Фајон када иду по мишљење у америчку амбасаду, нема сумње да се словеначке дипломате, политичари али и медијски посленици понашају као служинчад из потколоније, вазда на услузи прохтевима велике силе. Није ли сада разумљивија и на први поглед апсурдна забрана наступа руске примабалерине Светлане Захарове?
Произилази да је безмало разумљиво да Украјина (која је за Америку нешто важнија земља и ужива бар статус колоније) наређује словеначким политичарима ког уметника и уметницу публика у Словенији сме да слуша и гледа. Јасно је и да Словенија, као потколонија, више не одлучује не само о одбрамбеној и спољној политици, већ јој је чак и културна измакла из шака. Зато је Словенија данас, реално, у лошијем положају него када је постојала као "Социјалистичка Република Словенија" или још пре, "Дравска бановина".
Далековида упозорења
Виолета Томић, кандидаткиња сатиричне странке која је на изборима за Европски парламент обећавала бирачима "легализацију корупције" јер када "корупција буде легална, бићемо 60 одсто мање корумпирани и 50 одсто јефтинији од конкуренције", била је још како у праву. Иако становници Словеније верују да већ 33 године живе у "самосталној" и независној држави, изглед уме да превари – јер свако јутро се буде у америчко-европској потколонији.
Нисмо ли давно чули "клетву" да ће се баш то догодити? Наравно да јесмо; Бора Чорба је 1991. године, приликом отцепљења од тадашње Југославије, Словенцима одбрусио да су "бечки кочијаши". Због тих речи је дуги низ година морао да трпи љуте реакције са "сунчане стране Алпа".
"'Оће да се отцепе бечки коњушари. Па, нека се отцепе, шта ће нам, у ствари. 'Оће да се отцепе бечки кочијаши. Па нека се отцепе, кад нису наши", написао је почетком деведесетих фронтмен "Рибље Чорбе". Иронијом судбине, и он је данас становник те исте подалпске провинције, коју је некад тако жестоко критиковао у својих стиховима... Без обзира на то, није тешко увидети да су биле његове речи, исто као и Виолете Томић или Весне Година – не само горке, него и далековида упозорења.
За данашњу Словенију би био велики напредак када би из статуса потколоније, поносне чланице ЕУ, НАТО-а и Савета безбедности УН (где је захваљујући америчком лукавству заузела фотељу Белорусије и светску политику води - а како другачије? - руком "бечких коњушара"), напредовала бар до нивоа колоније. Јер тада би бар о мање важним стварима, попут наступа страних уметника пред словеначком публиком – могла сама да одлучује и не би зависила од каприца америчке колоније Украјине.
