Анкета 13: Како се осећате?

Питали смо вас како се осећате. На улици, на пијаци, на трамвајској станици, где год да смо се срели, ако сте били расположени за разговор, а некад и ако нисте. Ово су ваши одговори.

Ево реци ти мени како се осећам? Како ти изгледа да се осећам? Јесте, вруће ми је, али није то прави одговор. Мени је неприхватљиво топло, ја нисам спреман да прихватим оволику топлоту, и да не заборавимо влажност. Можда је влажност, поред несумњиво превисоке температуре, управо тај чинилац који има највише утицаја на неприхватљивост ове ситуације. Види, знам ја да ситуацију не занима да ли је ја прихватам, али нећу да пристанем да је ово нормално. Није ово мени прво лето у животу, знаш, нисам ја од јуче, и нисам се нигде селио, никад, ево у овој згради живим, значи ја сам ти се у Јелисавете Начић родио, и колико видим ту ћу и да скончам, али никад ми није пало на памет да ће то скончавање да буде кување. Немам климу код куће, немам, па немам, одакле ми. У поткровљу сам. Разумеш све. Као у лименци да живим, и кажем ти, тако је већ 38 година, а ево јуче око три после подне ми је први пут изгледало да можда нећу преживети. Вратим се с посла, изујем се и гледам своје стопало и не препознајем га, као да је туђе. Ето, тако се осећам, као кувана нога.

(Деки, 38, возач)

Шта си ти? Чиме се бавиш? Новинар си је л’ тако? Е добро, ти знаш људе, имаш контакте, оно, повезан си, можеш да ми се распиташ нешто? Како се осећам? Лоше се осећам, нешто ме мучи, а сад ћу да ти кажем и шта. Знаш оне панталоне са много џепова? Што су их прво ловци и војници носили, па сад носе сви. Имају џепове и на ногавицама, има дугачких и бермуда, сад већ у свим бојама, а прво су биле само маслинасто зелене, па онда маскирне, а сад има и ових узаних, уз ногу боже ме сачувај. Е знаш, добро. Много волим те панталоне, удобне су ми, све може да ми стане у џепове и свиђа ми се како ми стоје. Носим их од како су се појавиле. И шта је проблем? Проблем је што у последње време видим да их ови што их продају по нету зову – џепарке. Еј џепарке! Па каква је то реч? Прво, није ми јасно какао некоме уопште падне на памет таква реч. Друго, кад том неком падне, како се нађу људи који ће то да прихвате? Какви су то људи? Је л’ имају они уши? Ја не могу к себи да дођем од те речи. Реци ти мени, новинару, је л’ не би било добро да постоји неко регулаторно тело које би спречавало овакве инциденте? Дакле, да можеш ти да измислиш шта год хоћеш, али онда кад смислиш да онако добре панталоне назовеш џепарке, е онда дође стручно лице и каже ти да не може то тако. Плус, пошаље те на обавезне посете психијатру, да се види шта није у реду с тобом кад ти такве ствари падају на памет. Па није наш језик свачија прћија па да се тако према њему односимо. Ето брате, хајде испитај то, хајде мало погурај то истраживачко новинарство, уради нешто, спасавај. Какве бре џепарке!

(Јован, 29, предузетник)

Па добро сам, добро сам, мада и нисам баш најбоље. Ма не идем на море ове године, о томе сад мислим, па нисам баш пала у несвест од среће. Променила сам посао пре месец дана, и то се спремало од почетка године, морала сам да искористим стари одмор у мају, а сад првих шест месеци нема права на одмор, и то ми  је. Радим у фаст фуду, печем пилиће. Јесте, много је топло, претопло је, кажу ми колеге да ћу се навићи, добро, навићи ћу се. Ваљда. Не, не, нисам куварица, ја сам професорка књижевности. Па, ето тако се десило, радила сам до мало пре короне као лектор, а онда се свашта издешавало, и била сам болесна, и после дуго нисам могла да нађем посао у струци, и на крају фаст фуд. Само, срећна сам што имам посао, много ми је тешко било између послова. А много волим море. Па ко не воли је л’ тако?

Е знаш шта, планирам да у августи две недеље водим дневник, као ја сам на мору, и сваке вечери пишем шта сам радила тог дана. Пред спавање седнем и напишем, на којој сам плажи била тог дана, какво је време било, да ли сам видела неког забавног, да ли сам причала с неким, па шта сам јела, сигурно бих јела шкампе на жару, шкољке, јела бих и непознате рибе, тамо из фрижидера бих бирала у таверници. А јела бих и гирос сваки други дан, јер наравно, у Грчкој сам на мору. Можда на Криту. Пила бих вино, волим вино, пила бих и грчко пиво, не сваки дан, али један дан бих изабрала да се напијем, онако мало, таман, да ми се заврти. Не, сама сам на мору, сама са собом. Можда бих изнајмила мотор, сигурно бих га изнајмила, не скутер, прави мотор, 250-300 кубика, ништа велико, али да иде. Устајаћу рано бићу на плажи већ око осам, на некој која гледа на исток, и ту сам до пола 12, онда ручак, све по реду, па вожњица у смештај на сиесту, и онда око 5 пола 6 на другу плажу, која гледа на запад, до заласка сунца, па вожња, па винце на тераси. И тако сваког дана. Биће ми најбоље на свету.

(Драгана, 30, професорка књижевности)