Жена у црном

Промаја је овог јутра прецизна. Завеса лепрша на промаји, прозор је отворен, од чврстог материјала је завеса, као застава, део ње је час напољу, лепи се за стакло прозора са спољне стране, па се нагло врати у собу, удари о зид, па се накратко потпуно умири, па је онда опет напољу, скоро да су правилни временски размаци и положаји које заузима.

Небо је плаво, нема облака, нема ниједне птице коју бих могао да гледам. Мало је парче неба које видим из кревета, а опет, кад бих могао да видим иза плаветнила, ко зна шта бих све угледао. Кад бих само једном могао да видим даље од свега, све што иначе видим другачије би изгледало. Можда би ми све за шта знам постало неважно у односу на оно што бих сазнао, тим бар једним погледом, и ево сад кад тако поставим ствари, јер не знам како бих их другачије поставио кад је оваква ствар у питању, не патим за таквим погледом, мада сигурно не бих лако одлучио да га се одрекнем.

И одмах, чим сам се ухватио да у суботу ујутру мислим о оваквим стварима, скочим из кревета и кажем себи – Па ти не знаш ни шта ћеш с оним што видиш, а збуњујеш се некаквим измишљеним погледима у вечност. Сабери се дечко!

Брзо сам се сабрао, увукао завесу, склонио је на страну, затворио прозор и на аутобуској станици преко улице имао сам шта да видим.

Девојка у белим хеланкама до мало испод колена прича телефоном. Хеланке су јој припојене уз ноге, сваки прегиб се оцртава, то је нека посебна врста материјала и кроја, као да је гола, само није. Прича телефоном, мада делује као да пева, јер руку с телефоном држи испружену, снима се док прича, широко отвара уста док говори, не могу да је чујем али бих волео. Потколенице су јој голе а на стопалима има дубоке беле распертлане патике. Има белу мајицу до пупка и преко ње тексас прслук. Главом ради лево десно док прича, коњски реп јој лети по станици. Понаша се као да је сама.

Има још неко ко се понаша као да је сам. На рекламни пано наслоњен је момак од око 30 година, има јарећу брадицу, сав је у црном, има слушалице преко целе главе. Слуша нешто тешко, ради главом у ритму а ритам је брз. Као да га дрма струја, али као да му само кроз главу пролази.

На станици седи жена у црном, с торбицом, та се враћа с гробља, нема шта. Гледа у девојку која прелази улицу, с друге стране, несумњиво је била у месари која продаје и печено месо у лепињама. Носи у рукама једну такву, рекао бих да је пљескавица у питању, али с много додатака који цуре, девојка се бори да се не исфлека, једе док прелази улицу, зауставља се на пешачком острву, једе, долази на станицу, седа поред жене у црном, нагнута је напред, гризе, жена у црном прати сваки њен залогај. Додаци полако праве блатњаву масу испред места где девојка седи.

Жена у црном устаје и приближи се металцу са слушалицама. Он је примети и накратко престаје да ради главом, преблизу му је, вратила га је у реалност. Ипак, он се убрзо враћа у свој свет, јер таква је музика очигледно, мора да се испоштује ритам, и он наставља да ради главом.

Жена у црном се склони и од њега, стане да чека аутобус између станице и контејнера. Међутим, само што је стала, зауставља се ауто, пење се на тротоар, хоће да застане баш на то место где стоји жена. Жена у црном се склања, из аутомобила излази девојка, нешто каже жени у црном, извињава се сигурно, и одлази и пиљару на ћошку. Купује цвеће, дугачке кале. Враћа се у ауто и одлази. Жена у црном се враћа на позицију између станице и контејнера.

На станицу стиже мајка са троје мале деце, не чујем их, али по свему се види да је цика и вриска у питању, једно право јутарње весеље. Заузимају позицију поред жене у црном. Деца се јури свуда, па и око жене у црном. Једно дете се крије иза њене хаљине, мајка покушава да их обузда. Жена у црном зева. Да, кад се толико ствари дешава, једна за другом, без паузе, човеку може да припадне и досадно.