Бифе 2
Кренуо сам ка том бифеу. С леве стране ређали су се киосци с корама за питу, с десне стране тезга с чајевима, па једна с цвећем и онда иду оне са сваштаријама, и последња је углавном празна, на њој често једем нешто из папира, прженог ослића и шварглу од мангулице, и Јоцин сомун, на пример. Прошао сам поред ве-цеа с леве и рибарнице с десне стране и изашао на улицу. Још неколико корака и био сам у бифеу.
Рекао бих да су леве стране два стола, а с десне три, и на крају шанк. Тако се сећам. Били су заузети други с лева и с десна. Сео сам за први с лева, одмах поред отворених врата. Високи човек за столом с десна пожелео ми је добар дан и рекао да изволим. Изволео сам да питам каква је лозова ракија. Рекао ми је да је домаћа и да се још нико није на њу жалио. Није запео да ме убеди, само ми је саопштио то. Тражио сам лозу и пиво, мало хладно ако има, и турску кафу.
Пиво је било хладно, лоза млака, а кафа врела. У том бифеу се зна ред. Помирисао сам лозу и то ме је вратило у нека времена не знам ни ја која, нисам могао да одредим да ли је одлична или најгора на свету, па сам је пробао. Свежа, оштра, чиста као планински поток, освежавајућа, браво. Пустио сам је да се спусти у стомак, да га загреје, па сам потегао оно пиво. Ледени мехурићи радили су свој посао а ја сам мало сачекао, па сам сркнуо врелу кафу.
Мој улазак прекинуо је разговор који се наставио чим сам услужен. Радило се о војсковођама, о томе ко је колико света освојио. Дечко с леве стране, за кога ми се чини да је Црногорац, поменуо је Џингис-кана. Високи с десног стола, за кога ће се ваљда испоставити да је газда кафане, на то је одговорио рафалом знања. Рекао је да се то царство простирало од Кијева до Јужног кинеског мора. Рекао је да та прича почиње с Џингис-каном а завршава се с Кублај-каном. Рекао је да се тад знао ред, а да се данас не зна ко пије а ко плаћа. Рекао је и да је све то знање о прошлости месечина, као и свако друго људско знање, осим овога сада и овде. Црногорац је рекао нешто на исту тему, не сећам се тачно шта, а газда је рекао да од извора из тог времена, о тој теми, имамо углавном текстове једног Џингис-кановог сина, једног који није био војно способан, и кога је Џингис-кан због тога презирао, али тај је био писмен, па је писао. Рекао је и да се томе може веровати колико се може веровати војно неспособном, а писменом човеку, и да му он тачно толико верује. На радију је свирала Дисциплина кичме, песма "Мама тата".
Онда је ушао господин Паја, па за њим још неколико људи. Сви су слично изгледали, мислим слично, нису ни слични, али исти су, заједничка им једна специфична врста достојанства. Сви столови су се напунили, односно за сваким столом је био бар један човек. Онда је неко рекао, можда баш господин Паја, да је данас видео како је човек изашао из кафане, запалио сопствени ауто, ушао у њега и с њим изгорео. Рекао је и да не зна тачно где се то десило јер је то видео на интернету. Газда је рекао да га то не чуди јер су људи увек били деструктивни, а у последње време су постали аутодеструктивни. Сви су се сложили.
Онда је газда питао госн Пају да ли би волео да му пусти Кебу. Госн Паја је рекао да је то неопходно да бисмо испоштовали зиму. Газда је на шанк ставио ЏејБиЕл блу тут звучник и на телефону тражио песму и рекао да не може да нађе госн Пајину песму. Госн Паја је рекао да је прва увек најтежа. Газда је онда нашао песму. Из звучника је кренула песма "Blue Jeans Blues" групе ЗиЗи Топ.. То је очигледно била нека интерна фора коју ја нисам знао, нити сам је икако могао знати, то за Кебу и ЗиЗи Топ, али песма ме је подсетила на једног бившег пријатеља.
Музика се наставила, свирали су ЗиЗи Топ из оног звучника, а госн Паја је изашао на кратко, па се вратио и кад се вратио питао је да ли су нешто причали док је био одсутан. Газда му је рекао да су га оговарали а госн Паја је их је похвалио и рекао да је важно да смо сви живи и здрави и још је рекао да ако неко умре немој да је неко плакао.
Попио сам још једну лозу и пиво и на крају још једну кафу, а кад сам изашао из њихове аутономије, небо напољу било је сиво, широко као Тексас.