Бифе

Почело је оне вечери која је претходила том дану о коме се ради. Седели смо у кухињи, јели смо преслане печене бадеме и сушене јагоде. Слагали су се тачно онако како сам претпостављао да ће се слагати кад сам их бирао. Стопала су јој била у мом крилу док је читала ставке са рачуна за "Инфостан". То је био први пут да је обратила пажњу на структуру тог рачуна, или било ког другог. Била је темељна и прецизна, читала је на чистом српском ставку по ставку, скраћенице није продужавала и то је било најшармантније, не рачунајући љутњу због износа поред одређених ставки. Најтеже јој је пало чишћење улаза, најгоре јој је било што се то што се дешава у згради понедељком назива чишћење и што има цену. За коришћење водног добра у износу од 6,98 динара рекла је да је таман. Те вечери ништа није наговештавало да ћемо имати било каквих несугласица.

Међутим.

Имали смо их и оне су довеле до тога да се ја увредим и да следећег јутра нећу да комуницирам с њом. То је увек прекомпликовано и напорно, нисам свој на своме кад нисам добар с њом, али држим се често, некако.

Рано ујутру отишао сам да вежбам без поздрава, то ме ево и сад боли, али тад сам био хладан као мафијаш који пресуђује људима као од шале.

После тренинга сам се исто понашао опуштено, ногу пред ногу сам отишао да с одређеног места покупим неки пакет који је наручила, у њему је била гардероба за мене, љубичаста, зелена и трећа ствар је била у боји за коју не знам како се зове, али неке фине панталоне су биле у питању.

После тога ме је пут природно водио преко пијаце, па сам јој купио мандарине и поморанџе, па сам ишао да јој тражим пармезан. Нашао сам га на тезги код типа коме фали лепезица зуба десно доле, а мени тренутно фали иста таква гарнитура лево горе, и сад ми причамо о пармезану а гледамо се, меримо се, препознајемо се, много је то зуба, велике су те рупе, нема бежања шта је ту је, наши смо, и онда какав је пармезан, одличан је брате ако имаш добро ренде, узмем га у руку кажем брате цигла је, има га, колико кошта, каже хиљаду динара, ја пустим циглу и кажем скупо је, тешко је али је скупо, он ми каже ајде ево ти за 999,99, и ја се ухватим за џеп и извадим црвену, јер ипак ми је то брат по немању зуба.

Пармезан је био ту, добар за рендање, био сам спреман да се вратим кући, и кренем узбрдо, стигнем на пола пута и схватим да немам онај пакет с гардеробом. Бог те пита како сам схватио, само ми је зафалио, однекуд ми је занедостајао, та кутија ми се јавила немањем испод мишке и одмах сам знао да је на тезги с мандаринама и онда је кренуло трчање низбрдо, а сви знамо да после одређених година трчање низбрдо носи са собом велике ризике. Ипак, знао сам да долазак кући без тог пакета није опција, без обзира што је то гардероба за мене, у ствари нарочито зато што је за мене. Јер немар према самом себи код ње је цењен најмање од свих немара.

Кад сам стигао до тезге с мандаринама имао сам шта да видим. Пакет је стајао преко свих мандарина, чекао ме је, само мене, а брачни пар продаваца, они су ме чекали раширених руку, као да су знали колико је важно да се вратим по та два пара тренерки и једне панталоне са џеповима на бутинама, напред, тамо где никад нису.

Узео сам кутију под мишку, комплетан сам био, баш ме је било брига, знао сам да све имам и могао сам кући, али нисам отишао. Од тезге с мандаринама било ми је потребно само да скренем поглед у лево и видео сам бифе. Тај што га знам одувек али никад нисам ушао, а сад ми се пружила прилика, јер у свађи сам, може ми се да ме нема, кад већ нисам ту. Ту сам прилику храбро искористио, а о томе ћу вам писати следеће недеље.