Ловачка прича

Нисам био у том граду годинама, можда и никад, а ево ме сад ту. Тај мој друг селио се из Београда триста пута и на крају се овде дочекао на ноге. Мене је сад посао довео на четири улице од њега. Преко дана сам морао да радим, али већ првог јутра смо се нашли на улици да се загрлимо. Рекао ми је да имам превелике подочњаке за своје године.

Договарали смо се у четвртак да одемо у кафану. Сад кад се сетим тих договора, требало је одмах да ми буде јасно да од кафане неће бити ништа.

Завлачио ме је до десет увече, а онда ми је рекао да ће доћи по мене у три ујутру, идемо на пецање. Нисам хтео да се буним, мада сам му једном давно рекао да ћу на пецање ићи кад умрем. Рекао ми је још да не носим телефон са собом. Питао сам га да не планира да ме убије и баци у реку, рекао ја да баш то планира.

Био је испред зграде у три, а ја сам сишао без телефона. Дошао је "ладом нивом", на задњим седиштима су били штапови и пецарошка гардероба за мене. Скоро смо исто грађени и све ми је његово таман. Тренерка, дукс, гумене чизме и јакна, и качкет што сам га једном заборавио код њега, а он га није изгубио. Питао сам да није случајно понео неки алкохол, рекао ми је да не пије, али то ми је било јасно већ кад ми је рекао за подочњаке.

Возили смо се око сат и по, па смо ходали још двадесет минута. Сместили смо се на десној обали реке, триста метара низводно од железничког моста и двеста метара низводно од брзака. Река се, поред нас, још увек комешала од преласка преко камења. Пресвукао сам се и помогао му да се наместимо. Није било живих мамаца, само варалице, главињаре. Рекао ми је да изаберем једну. Изабрао сам жуту са зеленим, он је преврнуо очима, али њу је ставио.

Рекао је да тражимо сома. Рекао сам му: нормално да тражимо сома јер шта бисмо друго.

Он је забацио, а ја сам се завалио поред њега и запалио цигарету. Јутро је било сиво, видео сам где излази Сунце, али није могло да се пробије кроз облаке. Све је било исте боје, и река и небо и камење и железнички мост. Једино је варалица била жута. Стајао је стабилно, држао штап и гледао у реку. Сваки час бих пожелео да га питам нешто, али није ми ишло. Ћутали смо и били тамо.

Повукао је варалицу назад, погледао је онако жуту, па погледао мене и забацио други пут. После мање од минута штап се савио, па се исправио и опет се савио. Јако се савио, нешто тешко се ухватило, то је и мени било јасно. Није прошло ни пола сата од како смо тамо.

Питао сам га: јел' то риба, рекао ми је: скоро сто посто је риба. После минут ми је рекао да је рибетина. Сом? Не знам да ли је сом, али ваљда је.

Отпуштао је и навијао најлон, штап се савијао толико да сам мислио да ће пући. Померао се по обали, спуштао се по неколико корака низводно, па се пео на камење и силазио с њега. Штап је наслонио на кук и држао га једном руком, бицепс му је искакао преко јакне.

Питао сам га јел' сигуран да је то риба, рекао ми је да јесте, само да не зна да ли се ухватила за уста или за тело. Рекао ми је и да ћемо је ускоро видети, и да ставим голманске рукавице које ми је понео и да ухватим рибу с оне стране с које није удица.

Био је то сом, али не онакав какве виђамо на пијаци. Много велики сом. Удица му је била у устима. Ухватио сам га изнад репа. Већ је био уморан. Отимао се у реци дуго. Извукли смо га, а мој друг га је погледао и рекао: Леле! Онда сам и ја рекао: Леле! 

Сом је стварно био "Леле" величине.

Извукли смо му жуту варалицу из уста, ја сам га мало залио водом из канте. Много су мале очи биле у односу на онолико тело, али гледао је.

Мој друг је легао поред њега, сом је био само упола мањи, да сад не гађам килажу, али преко педесет кила сигурно. Ухватио сам се за џеп да узмем телефон да их сликам, али нисам понео телефон. Рекао сам му: Ето ти сад, не могу да те сликам. Рекао ми је да нисмо дошли да се сликамо него да пецамо. Онда је устао, па смо сома одвукли назад до реке, он је мало остао у плићаку и мислио сам да је готов, али није био готов, освестио се и нестао.

Мало смо стајали задихани, па ми је рекао: Е, сад можемо у кафану.