Дани жалости и време аномије

Данас, кад вам пишем, субота је, други дан жалости. Јуче кад сам се пробудио другачији ми је звук долазио са улице. Чуо сам жамор из кафана испред зграде, чуо сам смех, и много више аутомобила. Био је петак, радни дан, мислио сам. А јутрос, с прозора сам видео да су баште кафана пуне, али су људи били тиши. Можда су данас само неки тиши људи сели у баште испред наше зграде.

На радију који иначе слушам пуштали су класичну музику, насумично, рекао бих. Као да је свака класична музика прикладна за дане жалости. Кренуо сам редом да обављам ствари за које сам данас задужен. На улицама је било људи вероватно колико их увек има суботом ујутру, а мени се чинило да нас је мање, да смо тиши, и да се другачије гледамо. Можда и јесмо.

Аномија

Где год да сам застао људи су причали о масовним убиствима која су се десила протеклих дана. О детаљима, сахранама и узроцима. И о последицама. На пијаци је један човек стајао на месту на коме иначе један дечко свира гитару. Тог дечка иначе често виђам у крају, са сином који вози тротинет. То нема никакве везе са целом овом причом, али морао сам да вам кажем. Брадоња који је причао није био прљав и није изгледао пијан. Није изгледао ни као лудак, мада већ само митинговање на сред пијаце је неуобичајено али опет, кад човек нешто мора да каже, боље је да каже. Није викао, говорио је нешто гласније него да разговара с неким у својој близини. Док сам пролазио поред њега, рекао је да ово у чему живимо има своје име – аномија. Толико сам чуо. Нисам знао шта је аномија, нити сам могао да претпоставим. Нисам никада чуо за тај појам. Што се мене тиче, у том тренутку, то је могао бити и измишљен израз.

Ходао сам даље, куповао сам све што ми је било потребно да бих жену и дете дочекао како заслужују, јер на путу су, враћају ми се данас. Шта ко воли да једе и кога шта да чека где по кући. Ових дана кад год помислим на њих, стегне ми се срце. То ми је јасан знак да сам у жалости, мада су живи и здрави. Поред тога, све ситуације с којима се свакодневно срећем, све што ми смета, за шта иначе имам порив да делим правду, да нешто кажем, па понекад и кажем, утишане су. Све ми делују неважно, и није да се питам како то да ме иначе узнемиравају, него тежина која ми се скупила у телу ми је изгледа улила и разумевање за све што се дешава око мене.

Одједном разумем како свако има разлог за своје понашање, и ко сам ја да судим било коме. То ми иначе не пада на памет, мислим, умем то да кажем, али често не мислим стварно, више се правим широких схватања. Ових дана се не правим. Ко зна, можда и остане тако. Што би рекао шеф полиције – Мисао доводи до плана, план доводи до извршења.

Код куће сам на нету погледао да ли постоји аномија. Постоји, као што вероватно много вас већ зна.

Аномија – недостатак, суспензија или неефикасност друштвених норми, закона, прописа и општих вредности, који доводи до дезорганизације и дестабилизације друштва, као и до конфузије у моралној свести појединца, а често и до деликвентног понашања. До стања аномије долази у временима друштвене транзиције кад више не важе раније норме и традиционалне вредности, а нове још нису успостављене што доводи до пометње и дезоријентације чланова друштва у трагању за социјално пожељним обрасцима понашања.

Ето, то је аномија. Немам појма да ли живимо у аномији. После ме је сурф водио даље по социолошким појмовима. Неке сам знао од раније, неки су ми нови. Видим да је социолозима све јасно, и вероватно јесте јасно, зашто се нешто дешава и шта треба предузети да би престало да се дешава, а шта да би се дешавало све више. Неке активности је лако спровести а неке тешко. Ипак, кад је човек у олуји није му до приче о циклонима и антициклонима, више гледа како да извуче живу главу.

Нашао сам стихове Сергеја Јесењина, оне којима се често враћам, увећао их преко целог екрана, завалио се и читао их.

"У олуји и бури,
крај недаћа свих,
уз губитке тешке и тугу клету,
бити природан, насмејан и тих,
највећа је уметност на свету."