Велики петак

Ја сам постила на уљу две недеље, па на води две недеље и онда сам се причестила – рекла је госпођа која је стајала на тротоару.

– Лепо – рекла је госпођа која је стајала на прозору у приземљу.

– Страшна гужва. Знаш кад смо ти и ја оно биле, е па то је ништа. Ти не би чекала – рекла је госпођа која је стајала на улици.

– Ја више не могу да чекам, доста ми је чекања – рекла је госпођа која је стајала на прозору у приземљу.

Наставиле су да причају а ја нисам више могао да прислушкујем, није било никога на улици, није било излога око мене, нисам могао да се правим да имам нека друга посла, па да их слушам. Морао сам да наставим.

Госпођа која је стајала на прозору у приземљи изгледала је као слика урамљена прозорским окном, старом искривљеном дрвенаријом. У спаваћици с округлом крагном с карнерићима, и доњим делом који замишљам да је до чланака. Заклео бих се да су јој стопала кошчата, скривена у папучама које су некад биле удобне. Иза ње је завеса од које се не види даље у стан, али тај стан је као и прозори, стар и немогуће га је очистити како треба. Прозори су двоструки, с већим окнима доле и мањим горе. Тај стан, као и та зграда, као и та спаваћица, као и та госпођа, знају за много боље дане.

Грешне мисли

Последње што сам чуо, одлазећи ка Венизелосовој, било је нешто о грешним мислима. А према мени, из срца Доњег Дорћола, долазила је једна мачка, тиграста, да сте били ту, да сте видели ту мачку, помислили бисте исто што и ја – с овом мачком нема зезања. Имала је широку лобању, усправљене уши и кретала се као тигар, споро, пуна потенцијалне енергије, као да је ослободила Београд. Плећке су јој радиле као да могу на себи да држе цео свет. Гледала је кроз мене, далеко негде у непрегледне дубине свега што ја могу да замислим.

Киша је прскала, асфалт је био влажан, гужва је од паркираних аутомобила у тој улици а она је одабрала пут на коме јој нико није сметао, или се такав пут отварао пред њом. Ишла је право према мени, па сам се, као и све остало, склонио. Прошла ме је и кад је наишла на две госпође, застала је, а ја сам пожелео да чујем све што и она чује, јер госпођа која је стајала на тротоару говорила је, гестикулитрала је снажно, дошло је до неког расплета тамо, који сам наслутио, али није ме било тамо да га чујем, али чула га је мачка.

Нисам издржао, кренуо сам за мачком, али прешао сам на другу страну улице, пратио сам је до пијаце, а тамо, поред контејнера, били су голубови. Лево од мачке је радња с печењем, десно од ње је кафана, а она гледа у голубове и ја тамо стојим близу ћошка и мислим се да ли имам толико среће у животу да видим како ће да нападне голуба, нисам веровао, верујте ми да ми није пало на памет, да ћу је видети у таквој акцији, али надао сам се, надао сам се и није да ми није било жао голубова, жао ми је и кад гледам емисије о животињама, али опет гледам и не мислим да су животиње сурове, него тако је како је, дешавају се ствари.

Стајао сам и гледао слободно, нисам се правио да гледам у излоге или чекам некога, отворено сам посматрао мачку и голубове. Аутомобили су пролазили, људи су излазили с пијаце, голубови су се понашали онако како се голубови понашају, опуштено као да за њих нема опасности, али опасност је вребала, та мачка их је гледала.

Прешла је улицу дијагонално, прошла иза паркираних аутомобила и својим темпом се приближавала контејнерима, и голубовима. Они су имали прилику да је виде, али били су заузети великим комадом мокрог хлеба око којег су се отимали. Губио сам је из вида, само ми је повремено израњала између точкова, а онда, пред самим контејнерима, угледао сам је спуштену до асфалта, спремну. Голубови ништа, као да је нема. Уклопила се у калдрму, тиграста, по киши која сипи.

Направила је још два корака споро, спуштена, а онда још један брже, па још један пребрзо и ево га, голубови беже, скоро сви, само један се заплео у њене канџе, отимачина за живот, или бар за прсте. Перје је летело, очекивао сам и прашину, али није је било, јер било је мокро.

Голуб је преживео, отео се, заротирао се у тој отимачини, на тренутак је деловало као да је испаљен из неког ковитлаца, а онда је мачка остала сама поред мокрог хлеба. Није ни погледала, ни хлеб, ни у правцу голуба који се спасао, одмах је наставила низ улицу, као да се никад ништа није десило.