Фамилија

Он гледа право испред себе, и према знању које је стекао проучавајући сателитске снимке тог простора који пуца пред њим, он покушава у мислима да београдско насеље Стара Борча смести баш на тај брисани простор.

Не може да се каже да би то легло баш на шраф, како неки мотори пасују у неке каросерије аутомобила које за њих нису предвиђене, али легло би, можда би морало негде мало да се притегне, негде да се дода или одузме, било би вероватно тесно, али углавила би се Стара Борча у подножје Олимпа, између првих падина и лаких поподневних таласа Егејског мора.

Углавила би се, кад би се неко потрудио. Тај неко морао би да буде изузетно способан, морао би да буде моћан, неко ко може да преноси насеља с једног места на друго, и наравно неко ко би имао вољу да то уради.

Ако би имао такву вољу, и такве вансеријске способности, он би можда Стару Борчу сместио баш на место испред ове плаже. Он би сигурно приметио да Стара Борча није била тако близу Дунаву као што би била близу мору, на том месту, али он не би цепидлачио, он би доброј Борчи под ноге бацио таласе Егејског мора.

А онда, кад би се то све баш тако десило, онда би се кућа човека познатог по надимку Довла, нашла на самој обали мора. Ако га за тренутак замислимо тог првог јутра после великог трансфера, у кревету, мамурног, тог човека, аласа од 128 килограма телесне масе и 190 центиметара висине, како отвара очи и свега му је доста, и Борче и тог кревета и целог комшилука и свега што је у животу видео, а нарочито њега самог му је доста.

Он би одмах по буђењу био свестан да се нешто променило, али то не би било први пут да га надања савладају, да помисли да се нешто променило само од себе. Ипак, јасно би чуо звук морских таласа. Био би сигуран да су то морски таласи јер био је на мору више пута, препознаје звук таласа који се слажу по пешчаној плажи.

Прво би помислио да је умро, јер то би било једино логично, а онда би јасно осетио мирис мора, и тада већ не би имао никакве сумње да је мртав. Довла је устао из кревета, изашао у предсобље, па на трем, и пред њим је пукао поглед на плаву пучину мора. Хоризонт је био рез на пола плаветнила.

Довла је човек од мало речи. Ипак, рекао је – "У јебо те". То је, у том тренутку, било једино могуће изговорити. Закорачио је на песак, до мора је направио двадесет корака, ушао је до колена, левом руком захватио воду и принео је устима. Слано. Довла је био на мору.

Он није човек кога је лако изненадити, то је тип који прихвата живот онако како живот долази. Био је перспективан момак некада, али лако се помирио с неправдом неуспеха, и није кривио живот, нити га је икада било ко могао чути да каже да живот није фер.

Сада, до колена у мору, није помислио да је дошло његових пет минута, него се поквасио по раменима, па по грудима, и онда, кад му је тело примило температуру упоредиву с температуром мора, поринуо се у нежне јутарње таласе.

Довла није правио фаму од пресељења. Што се њега тиче, дешавале су се и чудније ствари. Прилагодио се, ловио је морску, уместо речне рибе, своју шикљу је преправио у барку, продао је пола своје парцеле неким Немцима и после се судио с њима због једне палме. Добио их је на суду.

Једном замало да се ожени, али млада се у последњем тренутку предомислила. Било му је жао што нема децу, предузимао је одређене кораке да би усвојио дете, али није испуњавао ниједан услов, па је одустао, а онда се отворила могућност да усвоји дете из далеке афричке земље, и усвојио га је. То је био дечак по имену Павле, који је своје име добио по Довлином оцу.

Довла је своје аласко умеће један кроз један преточио у морско рибарско и зарађивао је више него што је могао да потроши. Кућу коју су му оставили родитељи срушио је, етапу по етапу, и саградио нову, од цигала, са дубоким темељима, користећи само својих десет прстију уз помоћ десет прстију свога сина Павла.

Павле је израстао у наочитог црног грчког дечка из Борче, једног од највештијих рибара испод Олимпа. Довла није доживео да види да се Павле оженио Кинескињом по имену Зији, ни да је од Немаца откупио назад дедовину и ту отворио рибљи ресторан по имену – Довла. Није доживео ни да види унуке Јуана и Јовицу, који су се касније преселили на Пелопонез и негде доле код Каламате отворили свој рибљи ресторан по имену – Довла 2.

Несвакидашња историја ове фамилије често је била предмет истраживања, међутим, једино што је остало забележено је изјава Довлиног унука Јовице, који је, једном приликом, у тренуцима тешког пијанства изјавио – Што би рекао мој деда, важно је да има рибе.