Случајеви

Прво сам прочитао причу о Сари Ректор. То је био текст не знам где. Извор ми није деловао као поуздан, па сам покушао да истражим њен случај.

Рођена је 3. марта 1902. године, а умрла је 22. јула 1967. године. Њен деда, Џон Ректор, био је роб, власништво човека по имену Реили Грејсон, припадника америчких Крик индијанаца, па је ослобођен. Њен родослов и наследна права која су произашла из чињенице да јој је деда ослобођен тешко је испратити. Рекао бих да је деда био роб Крик индијаца, па је онда ослобођен, добио је презиме Фридмен, и права која су имали Крик индијанци. То су била права таква каква су била, ипак, више није био роб. Његов потомци, па и унука, наследили су та права, а у време кад је она постајала тинејџерка донесени су закони по којима је добила комад земље, да ради на њему шта год хоће, и да плаћа за њега порез.

Какво је парче земље могла да добије мала Сара чији је деда унапређен у америчког Индијанца, то можемо само да замишљамо. Ипак, на тој земљи нађена је нафта. Нисам успео да нађем податке о томе како је то тачно изгледало и колико ли је само труда уложено да мала Сара не преузме контролу над том нафтом. Ипак, то некако није успело. Сара, мала црна индијанска тинејџерка, обогатила се.

Није то ишло као подмазано, отели су јој сигурно много на разне начине, али много је било и нафте, па је Сара ипак постала богата. Према свему што сам сазнао, снашла се, није јој био стран хајлајф и имала је до краја живота. На више места пише да је Сару држава Оклахома званично прогласила Белкињом, јер је била пребогата за Црнкињу, али за то нема никаквих доказа. Велика депресија утицала је на њу, али није умрла у сиротињи. Да ли је била срећна, то није записано. Шта је мислила о свом случају, то би било лепо чути, ако би јој уопште било до приче, после свега.

Онда сам данима пратио случај мале Циганке из Врбаса која је изгубила пратњу за матурско вече, јер је, укратко, Циганка. Тај случај тренутно мора да се зове случај Секе Алексић, певачице, јер име девојчице из Врбаса нигде није наведено, или га ја нисам нашао. То је нека селективна новинарска етика, некад може све, а некад не може ништа. Сад сви већ знамо, Сека је чула за ту ситуацију и пријавила се да девојчици буде пратња за матурско вече. Јавно је тражила контакт, очигледно га је добила, јер сам видео фотографије њих две пред прославу.

Дошла је жена, као што је и обећала. Сама чињеница да је неко испунио обећање, за насловне стране је. Жена је очигледно спремна нешто да предузме. Ево слушам њене песме цео дан данас, толико могу. Лепо пева, снажно, самоуверено, реч по реч, уме, има одакле да пусти глас. Продукција је стерилна, али ко зна како то звучи уживо, вероватно бих постао фан, ако већ нисам. На крају, нема изјаве те девојчице из Врбаса, мислим, не жалим се, вероватно ни не треба да има те изјаве, јер шта да изјави дете, после свега.

А онда је Новак Ђоковић нагласио свој случај. Прво је добио Алкараза у полуфиналу. То је била поезија, јуначка народна песма. Победио је у судару генерација, у том тренутку, као да је било шта осим тог тренутка и могло да постоји. Два дана касније, завршио је посао у финалу. После тога, написано је и изговорено много речи, и све су сувишне.