Синагрида

Прва два јутра мислио сам да неко откупљује старо гвожђе. Комби је пролазио уличицама између кућа поред мора и преко разгласа изговарао реченице на грчком језику. Снимљен глас одјекује, као што је код нас кад се откупљује отпад.

Међутим, трећег јутра сам се сетио да не знам шта би толико откупљивали између морских бунгалова у сезони одмора. Одмах сам искочио из кревета, претрчао преко травњака и стигао да угледам бели комби са светло плавим словима и нацртаном рибом на хауби, како одлази.

Имамо роштиљ у дворишту, озидан, лепу летњу кухињу, с текућом водом. Само чека свежу рибу. Следећег јутра био сам спреман. Уместо комбија, дочекао сам старца, можда не баш толико старог да бих га тако назвао, ипак, тако га називам. Има оштру белу косу, гипко тело и избраздано лице. Ко зна колико има година. Снажан стар човек. Возио је скутер, стару веспу с приколицом на којој је био фрижидер. Унутра, на леду, међу празним кутијама од стиропора, лежала су три зубатца. Рекао сам – Зубатац. – Он је рекао – Синагрида.

Питао сам га да ли он иначе долази комбијем, да ли има некад и сардине, и можда још неку другу рибу. Он говори грчки, немачки и италијански. Ја српски, енглески и руски. Споразумевали смо се како смо знали и умели. Зубатци су били тешки 2 килограма, сви заједно. Купио сам их, па смо сели код нас у двориште. Не долази он комбијем, то су други људи, продавци. Он је рибар. Лови само зубатaца и продаје сам. Сваког дана. Рекао је – Соло. Соло синагрида. – Па смо се смејали. Шта је смешно? Ништа, добро је што лови само зубатaца, а нисмо имали други начин да покажемо како нам се то обојици свиђа, па смо се смејали.

Питао сам га да ли би ме сутра водио са собом у риболов. Питао ме је да ли сам сигуран, рекао сам да јесам. Онда је требало да се договоримо где ћемо се наћи ујутру. Мислио сам да ће ме покупити ту негде на неком ћошку, али није то био план. Отишао је до мотора и из торбе извадио свеску и оловку, и написао ми називе три места за које треба да пратим знакове, и онда ми нацртао две кривине и пред трећом ударио икс. Показао је да га ту чекам сутра у 4 ујутру. Написао је и – 20 км. - Рекао је – Ферштен? – Рекао сам – Ферштен.

Дошао сам мало раније, таман да га испред треће кривине на путу за Месангалу видим како истоварује воће и поврће на тезгу поред пута. Лук, парадајз, краставци, брескве и диње. Ту му је била и жена. Она је седела и пушила. Ухватио сам се гајбица, помогао сам да се истовари до краја. Кад смо завршили, госпођа ми се јавила, одмахнула је руком у мом правцу и осмехнула ми се. Онда смо на приколицу утоварили фрижидер, сео сам иза старца на мотор и кренули смо.

После неколико оштрих кривина стигли смо до плаже. У кућици одмах ту били су штапови, погледао их је па је погледао мене, ја сам их узео и кренуо за њим. Ставио сам их у чамац који смо одгурали у море. Веслање је било моја дужност. Пре него што сам први пут замахнуо, прстом ми је показао да нема приче. Онда ме је покретом руке питао да ли имам телефон. Толико сам знао и сам, показао сам му да је остао у колима. Био је задовољан.

Веслао сам добро, јер умем да веслам, тренирао сам кроз скоро целу средњу, био сам друго десно весло у четверцу без кормилара. Сад се ево исплатило. Гледао ми је руке, гледао је како вучем леђима и како на крају завеслаја направим кратак покрет рукама, и онда опет леђа. Леђа су главна код веслања, то очигледно обојица знамо. Нисам правио буку, нисам лупао по води кашикама, није му било жао што ме је повео. После десетак минута смо стали, бацио је сидро, па смо намештали штапове. Кад смо их поставили, узео је свеску и нацртао ми чамац одозго, важно је било да видим да се са стране чамца даље од обале не види дно, а са ове друге види. Питао ме је да ли сам разумео, климнуо сам главом. Најлон је био 0.8 милиметара, са подвезом, показао ми је да је то да га риба не прегризе. Да је било дозвољено говорити и да смо знали бар један исти језик, рекао бих му да ја могу да живим триста година и да нема шансе да научим тај подвез. Овако, опет сам климнуо главом.

Онда ми је нацртао зашто смо наместили штапове тако како смо их наместили, и нарочито зашто смо, кад је удица ударила дно, опустили још три метра. Зубатац се најјаче бори чим загризе удицу, скоро најјаче. Чим је угризе, и кад схвати шта се десило, удара главом о дно, да би се ослободио. Е то бих волео, тај цртеж кад бисте могли да видите, али тамо је, у свесци. Не може човек да не схвати, а опет, смешно је, као дечији цртеж, у белинама између табела с продатом рибом.

Онда смо чекали. Седели смо и мртво ћутали, могуће је и да нисмо ни мислили, ја нисам, а за њега не знам. Деловало ми је као да предуго чекамо, али то је ваљда пецање, чекање. Можда и никад нисам седео с неким толико дуго у толикој тишини. Повремено смо се гледали, у прво време сам примећивао ко где гледа а онда сам престао, не знам где смо гледали, не знам колико је трајало, било је необично и осећао сам се пријатно. Да сам бар мало млађи сигурно бих нешто питао, или бих рекао колико сам опуштен, а овако, нисам, довољно сам научио за све ове године, кад је добро не дирај ништа, јер зато је добро, зато што га не дираш.

Ту је један штап прорадио, он је рутински све урадио, ја сам ухватио рибу у мрежу кад ју је он извукао из мора, и спустио је с мрежом на дно чамца. Риба се борила за дах, одскакала је од дна чамца снажно, али није било бега из мреже којом сам је чувао. Онда је други штап прорадио, а старац је дрвеном палицом ударио рибу у мрежи, једним покретом је избацио из мреже, а онда узео други штап и извукао следећу рибу коју сам ја опет ухватио у мрежу, и опет је све било исто. Рибе смо ређали у кутију од стиропора, било их је много. До следећег места сам опет веслао, па смо тамо ловили, онда смо два пута палили мотор и одлазили на друга места, повремено сам веслао, седели смо и чекали, бацали удице и хватали у мрежу, убијали смо нечије ручкове.

На мору смо били скоро тачно 4 сата. Уловили смо осамнаест риба. Најлакша је била 700 грама а најтежа 4 килограма. На обали смо их измерили и пописали у свеску. Извукли смо чамац на плажу, па ме одвезао до испред треће кривине, до тезге с воћем и поврћем, до своје жене, до мојих кола. Питао ме је колико нас је у мојој породици, рекао сам му да смо ту нас троје. Одабрао је зубатца од мало више од три килограма, ставио га у кесу и пружио ми. Његова жена је одмахнула руком. Рекао ми је – Синагрида фур ди фамилие.