Момачки викенд

Припреме су трајале недељама. Можда може да се каже да се то отеже и месецима уназад. А онда, интензивно данима од како смо се нашли у Скопљу. Свако је дошао с друге стране, сви смо уклопили путовања тако да се ту недељу проведемо заједно, не свих дана, али предстојећи викенд свакако. Имали смо још једног неожењеног у тој екипици, али то ће се ускоро променити, па смо му спремали момачко вече.

Од прошле године се зна за венчање и свадбу и све, и од тада трају припреме. Било је разних предлога, преговори су наравно искључивали младожењу. Прштали су мејлови поруке и понекад конференцијски позиви. Маштало се о тој момачкој вечери на три континента.

Свако је имао своју идеју не зна се која је била боља од које, а онда су се искристалисале три струје. Не бих сад улазио у детаље али били су то одлични планови, сви су укључивали фин, миран провод, пун потенцијалне енергије, с пажљиво одабраним нишама за свачији укус. Био је и неколико сулудих идеја које нису ни служиле томе да се остваре, него само да се о њима прича, што смо обавили темељно.

План је био готов, једна идеја је победила, а онда нас је младожења позвао да се окупимо и чим смо стигли рекао је: "Е је л знате шта хоћу за момачко вече? Хоћу да испечемо вола." Сви смо почели да се смејемо, јер стварно је било смешно. Знате, после свега, да печемо вола. Међутим он се није смејао, па смо и ми остали престали. Настао је тајац па сам ја рекао: "Вола?". Младожења је рекао: "Вола. Је л знаш шта је во?" Рекао сам: "Знам." Младожења је казао "Е онда је све у реду." Он има плац поред реке Треске ту у близини, и на њему кућу. Ту ћемо пећи вола, било је јасно.

Неки су се наглас запитали да ли је у реду да младожења одлучује шта ће да се ради за његово момачко вече, а онда су неки други рекли да је, на пример, донео карте за Лас Вегас, нико не би доводио у питање његова права за одлучивање. Било је јасно, пећи ћемо вола поред Треске.

Од‌једном, били смо дубоко у планирању, као да смо сви одувек желели да печемо вола. Међутим, нико није имао појма како се то ради. Знали смо ко ће да набави вола, јер један од нас је месар. Он је директорски узео гутљај вискија, запалио цигарету и рекао: "Јуница, до 400 кила живе мере, сименталка." То је било решено, а онда само се дохватли нета. Као и за све друго, колико људи толико јединих начина да се испече во. Све смо прегледали, то је трајало до краја дана, а онда смо се растали, да нам градиво преноћи, а сутра се нашли да пресечемо.

Скоро одмах смо нашли професионални ражањ и сву пратећу опрему, то смо добили на коришћење од скопских месарских пријатеља. Мало је натегнуто било са јуницом, све су биле претешке, али нисмо се дали, тражили смо док нисмо нашли, и нашли смо је.

Онда је дошло до питања шта ћемо с толиким месом, мало нас је. Кад се пребројимо, са све музичарима, није нас било ни 20. Онда је неко рекао да поведемо жене и децу. Опет тајац. То је била тешка одлука ипак, донесена је, идемо са женама и децом, а они ће ваљда умети да покажу трунку захвалности. Месо које ипак остане спаковаће женска рука у одговарајуће порције, у кесице, па у замрзивач, да имају младенци шта да једу током прве године брака.

Озидали смо ложиште и зидић поред њега, све у величини ражња и јунице, по мери. Купили смо парче ограде за терасу, упасовали смо га тако да стоји наслоњено на зидић и држи жар усправно, целом висином зидића, и јунице. За испод печења имали смо плех у који су се сливали сокови од печења, месо смо секли како је који слој био печен, и слагали у тај плех. Јео је ко је кад и како хтео. Нисмо понели посебну храну за децу, па су се нека нећкала, али после је глад учинила своје. Хлеб је био посебно донесен из ту неког села поред, неки посебан хлеб, бео, с дебелом корицом и меком средином с много рупа. Мочили смо. Салате од македонског парадајза, грчког краставца који се не љушти, црвеног лука и белог овчијег сира краљевског квалитета. Пили смо вино, пиво и нисмо пили ракију, него виски, јер такви смо људи.

У суботу се нико није напио, осим музике.

У недељу је била друга прича, и друга музика. Нисмо пекли, јер све је било печено. Купали смо се у хладној Трески, деца су подивљала од толиког провода, ми смо паковали месо у недоглед, па је један добровољац одвезао све младенцима у замрзивач. Жене су водиле главну реч, бар до вечери. Онда, кад су деца отишла на спавање, музика се утишала, неки смо и певали, а неки су се опет, противно свим безбедносним правилима, купали. Сви смо преживели.

Дочекали смо јутро. Лежали смо у врсти, поређали смо се по висини, само хоризонтално. Младожења је највиши, 202 центиметра. Сложили смо се око њега, по шесторица са сваке стране. Док смо тамо дисали заједно, гледао сам у светло плаво небо и могло би да се каже да сам тада јасно осетио срећу, мада то више и није реткост, срећан сам сваки час, дође ми да помислим да је то ствар одлуке.

Онда се младожења значајно усправио у седећем положају. Сви смо сели а испред њега стајала је мала птица с дугачким црно белим репом. Младожења је рекао: "Е па закаснила си".