На Тргу

Ових дана живимо изнад једног од градских тргова у медитеранском приморском месту. Ту смо сви, тако нам је Бог дао последњих дана. Са трга се до нашег стана може доћи најстрмијом улицом у граду, под великим углом је тај нагиб, и онда 50 корака па кроз капију од кованог гвожђа, степеницама у зграду, па до краја ходника, стан број 5, право кроз кухињу и дневну собу на терасу, где седим ја, с отвореним компјутером и пишем вам шта се дешава и кога има на тргу у 19 нула нула сати.

Чују се црквена звона а двојица стоје, један у црној мајици на бретеле и црном шортсу, са сламнатим шеширом на глави, с ђубретом у једној руци, и други у светло плавој карираној кошуљи с кратким рукавима, и белим бермудама, у левој руци му је папирна кеса на којој пише Леонардо. Застали су кад су се зачула звона, али то је било случајно у том тренутку, њих двојица чекају своје жене које су у радњи која продаје шешире и лопте.

Леонардо је отишао до радње, кратко поразговарао са женама и вратио се, па су сели на тротоар, запалили цигарете и обојица у истом тренутку испустили први дим увис. Њих двојица имају на ногама исте папуче.

Иза њихових леђа, прво су две бандере, а онда улични бар са цеђеним соковима. Продавац и власник, то је један исти човек, који од јутра до сутра ради у том свом бару, сада је наслоњен на бандеру и разговара са две девојке, убеђује их да прихвате да их части свежим соком. Ја не могу да чујем да се баш о томе ради у том разговору, али говори њихових тела, а нарочито то што познајем тог човека, гаранција су да је баш то тема. Прича им о лековитим својствима поморанџи, мандарина, лимуна и нарова који свежи сијају с његових дрвених тезги. Нема сумње да им је рекао да једино што је видео слађе од тих његових мандарина су баш њих две. А њих две, једна је расположена за сок, а ова друга и не толико. Та друга је упорнија, и одвлачи другарицу која се неколико пута окреће, јер ипак, он је висок, згодан човек с црном коврџавом косом. Кад њих две замакну за ћошак, он се хвата за главу и гунђа нешто, а знам и шта, како му се ова једна баш стварно свидела можда више него иједна раније, али ето судбина им је изгледа другачија него што би он желео.

У посластичарници поред две девојке купују сладолед, у ствари једна сладолед а друга смрзнути јогурт. С терасе видим, сладолед је карамела с мангом а јогурт је само јагода. Што би рекао власник посластичарнице – сорбе пар екселанс.

Из правца цркве наилазе мајка и ћерка. Изгледају као да их је малопре ударио аутобус, тако се крећу, али није их ударио аутобус, то је неки деформитет костију коме сам знао али сад не знам више, заборавио сам. Тешко се крећу, на исти начин, само ћерка за онолико лакше од мајке за колико је млађа. Зна шта је чека, то је сигурно. И њих две једу сладоледе, али ови су на точење, купиле су их две улице даље. Гегају се и смеју се на сав глас. Мајка носи мајицу на којој пише – Океј, јес, вотевер.

С терасе преко пута заслепи ме одсјај сунчевих зрака. Неко је изашао на терасу. Мушкарац, у зеленим гаћама и сивој мајици. Наслонио се на ограду терасе и чека некога. Чека жену и ћерку које излазе из зграде и одмах се окрећу ка тераси јер знају да је он тамо, јер увек је тамо, да их испрати кад одлазе. Њих две му машу а он избаци груди и театрално им пошаље пољубац шаком десне руке.

Онда пролази девојка у белом шортсу и розе мајици на бретеле. На ногама су јој беле патике. Жута коса, танке ноге, у руци јој је телефон, кораци су јој дугачки, жури. Лебдела је изнад трга, као вила, или антилопа. Ипак, нешто ју је засврбело на десном листу, морала је да застане, и врхом леве патике почешала се, прецизно, из два три пута обавила је посао и наставила. Многи смо је гледали како одлази.
Одмах испод наше терасе паркира се зелени камионет, из њега излазе тројица, млади су, смеју се, звижде, јављају некоме да су стигли и да истовар може да почне.

Поред њих зауставља се бели такси, из њега излазе господин и госпођа у дубокој старости, једва ходају, држе се једно за друго, на пола пута до свог улаза седају на клупу да се одморе. Он јој пољуби руку.