Доплеров ефекат

Шаргарепе све различите, квргаве, свеже, хрскаве, пуне сока који експлодира у устима. Кукуруз осмак, тако га она зове, стара сорта, она која се јела док није било шећерца, леп као што кукуруз треба да буде леп. Парадајз који је победио на такмичењу укуса прошле године, има и диплому. Све то, и остале посластице, неугледне и укусне.

Рекла ми је да је ту сваког дана осим недеље. Како је баш недељу изабрала за одмор. Није одмор, каже, него иде на другу пијацу, негде у Земуну има пијаца која ради само недељом, Горњи град мислим да се зове, ето, вероватно је срамота што то нисам знао, али ево нисам.

Каже ми да је то предивна пијаца и да су људи другачији, љубазни, пристојни, сами себи пакују у кесе и препоручују једни другима поврће, друже се тамо каже сви, то делује као да ми прича причу коју желим да чујем, да ми угађа, и питам је, али каже не, смеје се, каже да сам симпатичан, као људи с те пијаце. Каже да дођем да се уверим. И још каже да је тамо гужва као у Тексасу, питам је да ли је била у Тексасу, није, нисам ни ја, па онда Тексас може да нам буде шта год хоћемо, а хоћемо да је тамо гужва. Каже има свега тамо, и лопова. Е ако има лопова, рекох, онда смо сви на броју.

После сам ишао да вежбам две улице ниже. Само мртво дизање, само то ме занима у последње време, технику да доведем до бесмисла, а после ћу да дижем цео свет.

Чим сам почео да се враћам, на првом пешачком прелазу поред мене чекали су мушкарац и дете. Могли су то да буду отац и син, али мени се чинило да су стриц и братанац, тако ми се казало док сам их гледао.

Кад се упалило зелено, мали је кренуо, а велики га је задржао и рекао му да прво погледају да ли је безбедно. Мали је рекао да они имају предност. Велики му је рекао – Овде лежи Џо који је имао предност. – Док је излагао Џоову судбину, руком је показао на место на пешачком прелазу на које је мали кренуо да закорачи. Мали је питао ко је Џо. Велики му је рекао да смо сви ми Џо, кад имамо предност а не пазимо. Рекао му је – Ја сам Џо, ти си Џо и овај чика је Џо. – Ја сам рекао – И ја сам Џо. – Мали се насмејао и ко зна, можда ће то и запамтити да му добро дође кад буде разумео шта му је стриц рекао.

А онда, сви смо чули звук кола Хитне помоћи како нам се приближава. Нисам могао да одредим одакле долази, јер нисам их видео а великој улици коју смо хтели да пређемо, значи мотао се по споредним улицама и звук се одбијао од зграда и до нас је долазио скоро са свих страна.

Напокон, појавили су се. Заврнули су иза ћошка и створили се на нашем прелазу. Стали су на сред пешачког прелаза, тамо где им је било најближе да уђу у продавницу у којој је жена седела на столици, то смо, сви који смо то хтели, видели док су њих троје у црвеним униформама улазили.

Мушкарац и дечак су отишли на другу страну. Ја сам остао и гледао. Био сам ту док су сви били унутра, продавац који је, нема сумње да је он, звао Хитну помоћ, и она, крупна жена у летњој карираној хаљини, никаква кандидаткиња за умирање, с лепим, новим сандалама на ногама, с креч бело лакираним ноктима, с лепезом од сандаловине на поду, са главом у шакама.

Лекари су били преузбуђени да би ово могла да буде рутинска интервенција, тако су оставили и комби, тако су утрчали, нису обраћали пажњу ни на шта друго, осим изгледа на живот те госпође. Један од њих је увлачио неку течност у шприц и док се то дешавало, она се са столице срушила на под, преко лепезе. Док је лежала, убризгали су јој то из шприца у вену на левој руци, па су је подигли на столицу и са столицом су је унели у комби.

Ја се нисам померао, био сам ту, очи су јој биле отворене, плаве очи, чисто плаве, нема дилеме да ли су плаве или зелене као што уме да се деси. Ко зна шта је све видела тим очима и чије ће то бити ако умре. Један од лекара изговорио је у телефон, између осталог, и реч – инфаркт.

Док су се удаљавали, а ја ходао у супротном смеру од њих, звук сирене понашао се према мени у складу с појавом која се зове Доплеров ефекат, дакле фреквенција звучних таласа опадала у складу с једначином коју сам научио у средњој школи.

Док сам се предвече враћао кући, после целог дана свега, замишљао сам ону жену како лежи у болници на интензивној, жива, у мојој причи она је преживела, ово јој је опомена, опет ће видети све које воли, а бар у једном тренутку морала је да помисли да је ово крај, али ево није, има још једну прилику, сад само да се припази мало и ето јој јој још десетак година, а можда и више, док сам то мислио, изнад главе летели су ми галебови, то се стално дешава предвече у нашем крају, дунавски галебови нас надлећу и криче, онако како галбови криче, мало другачије од морских, дубље и спорије.

Звук њихових крикова приближавао ми се и удаљавао се од мене лако описиво једначином Доплеровог ефекта. Други пут данас – помислио сам. И још сам помислио да је галеб птица чији крик најлакше подражавам. Знам, пробао сам онолико пута.