Кавасаки

Низали су се дани, у њима су се ређали догађаји, и не могу да кажем да су били непријатни, али били су стресни. Скоро сваког дана понешто. У неколико наврата десило да морају ствари да се заврше ванредно брзо, скоро немогуће брзо, или се неће десити нешто што желимо, или ће се дести нешто што не желимо.

До сада смо успевали, увек смо били задовољни исходима. И сад нас чека још две или три недеље таквих акција, али мислим да ће на крају све испасти добро. Само треба остати концентрисан и храбар,  а то умемо. Мислим, нису то питања живота и смрти, али су важне ствари у питању.

И сад, у сред свега тога, некако ми се отворе два слободна дана. И викенд, и мир. И на све то, испостави се да могу да одем код кума на салаш, да не радим ништа, да седим и будем миран.

На салашу је и кафана, али ја сам дошао у недељу после подне, кад је мирно, био сам тамо и у понедељак, кад кафана не ради, и у уторак пре подне, кад је опет мирно. Прво сам се видео мало с кумом, па сам се наспавао. У понедељак ујутру није било баш никога. Спремио сам себи доручак. Три јаја на око. Испала су тачно онако како сам хтео. Оштрим ножем насекао сам танко сланину, загрејао хлеб, исекао један велики парадајз, очистио главицу црног лука и откинуо парче старог овчијег сира. Јео сам полако. После доручка попио сам две чаше ледене киселе воде. А онда сам седео и понашао се према плану, нисам радио ништа.

На доброј сам позицији био, могао сам да видим небо кроз крошње дрвећа, или директно, могао сам да бирам, могао сам да видим право испред себе њиве и преко њих колико ми поглед сеже. А могао сам и да гледам у пролаз између два објекта на салашу, где се поред врата налази кумов прашњав "кавасаки версус". То је мотор од 1000 кубика, знамо шта то значи.

Прво сам склонио поглед и вратио га на њиве, али то није дуго трајало. Кључеве сам нашао тамо где сам знао да морају бити, и нисам их ни ставио у браву јер сам знао да је акумулатор празан.

Извадио сам га, однео у једну просторију поред штале, нашао пуњач, и оставио га да се пуни.  Вратио сам се на место где сам седео. Размишљао да нема много глупљих опција него да после десет година седнем да возим мотор од 1000 кубика. Устао сам и темељно га очистио од прашине. Опет сам сео, па сам одмах устао и отишао да проверим колико се напунио акумулатор. Довољно. Мислио сам, сигурно још нешто не ради. Наместио сам акумулатор и креснуо. Упалио је. Добро, онда сам звао кума да ми каже да нема кациге нигде у близини. Било је.

Прво сам обрнуо круг по селу, па сам отишао све равно до Сирига. Као да никад нисам ни устајао с мотора. Сипао сам бензин и чекао да видим шта ће ми пасти на памет. Сетио сам се Фрушке горе. За то је требало да прођем кроз Нови Сад, а то сам урадио около и полако. Мотор ме је слушао, а нарочито сам ја слушао њега. Кад сам почео да се пењем ка Иришком венцу, већ сам један сат возио, сад је стварно било као да сам јуче престао.

Једносмерним путем, лако кроз кривине, сметала ми је кацига, наравно, али је нисам скинуо, наравно. Секао сам пут, био је празан. А онда, у једној десној кривини, лакој али непрегледној, створио се црвени југо који је милео. Избегао сам га, мотор је поскочио, и мислим да највише игром случаја нисам одлетео с њега, али нисам.

Све се наставило мирно, још две кривине, мало равног, па још једна и био сам горе, на Иришком венцу. Сишао сам с мотора, скинуо кацигу и сео на траву. Мало сам се тресао, као и увек кад се такве ствари десе.

Сачекао сам да престанем да се тресем, па сам се полако спустио низбрдо, и онда кроз центар града, мирно и фино, изашао на пут ка Темерину. Прошао сам поред салаша и наставио још једном до Сирига и назад, да не буде да сам се много уплашио. Трудио сам се да мењам брзине као што сам то некад радио, увек у правом тренутку, али није ми ишло. Ипак, било је довољно добро.

Паркирао сам мотор тачно тамо где сам га нашао, вратио кацигу и сео на исто место са кога сам кренуо. Гледао сам онај "кавасаки" знао да сам се њим за три сата одморио више него да сам отишао недељу дана на море.