Два човека

Кад сам ушао у купе, он је већ седео поред прозора. По начину на који ме погледао и јавио ми се, било ми је јасно да ћемо морати да се упознамо, само сам се надао да ће се то десити што касније.

Надао сам се да ћемо сачекати мало, пре него што нам се укаже повод за почетак разговора. Мислио сам да ћу умрети од досаде до краја пута, чак ми је пало на памет и да се преместим у други купе.

Није се дуго чекало на повод, само ме је одједном питао – Да ли волите вино? – и онда је почело. О како сам се само преварио кад сам мислио да ће бити досадно.

Он је из Скрадина. Тамо је рођен и одрастао, а сада када је у пензији, тамо проводи највећи део године. Ја сам чуо за Скрадин али не бих га никад нашао на мапи, и потпуно су ми изветрили из главе и слапови Крке и све те лепоте тамо.

Мислим да никада нисам упознао некога ко је толико заљубљен у своје родно место. Онда смо прешли на причу о вину. Он за себе каже да је винар, али да се бави филозофијом вина.

Пажљиво ме је увлачио у причу, остављао ми је простора да се повучем, ако пожелим. Није то изговорио, али ми је с мером повремено пружао такве прилике. Није ми падало на памет. Провео ме је кроз процес производње вина који сам ја само овлаш познавао, објаснио ми је све фазе ферментације, од најмање важне ка најважнијој.

Сад знам све и о класификацији вина. Објаснио ми је колико ја важна нега вина, причао ми је о сортности, тероару, физичко хемијским особинама вина. Онда ми је рекао да све што ми је испричао није лоше да се зна, али да то све нема никакве стварне везе с вином, рекао ми је да ако човек само то зна, да онда не зна ништа  вину.

Зашто? Зато што је вино божанског порекла. Рекао ми ја то нема везе с укусом, него да је вино стварно потекло од Бога.

Причао ми је о свом духовном оцу Бели Хамвашу и показао ми је две свеске математичких доказа да је вино божанска ствар. Рекао ми је да не очекује да разумем те једначине, али на крају ми је показао решење које је означавало бесконачност.

Рекао ми је – Видиш? Није чекао одговор од мене. После те једначине више није говорио. Нисам ни ја. Ћутећи смо сачекали крај пута, а онда ми је рекао – Човек треба да буде одговоран према својим мислима. – Ја сам предложио да разменимо бројеве телефона, али ми је рекао да нема потребе, да је довољно што смо се сад срели и да ћемо се срести опет, ако буде било потребе. Пружили смо руку један другом и растали се. То је био први човек.

Другог човека упознао сам у кафани у граду у који сам ишао да завршим тај посао.

Посао је трајао пола сата, па сам отишао да ручам. Кафана је била скоро празна, само за једним столом седела су два мушкарца, испоставиће се да су то главни кувар, који и власник кафане и његов пријатељ.

До упознавања је дошло тако што ми је кувар пришао да од мене прими поруџбину, тај се разговор мало одужио, у њега се укључио пријатељ, па се још мало одужио, па су ми предложили да седнем с њима.

Сео сам, а кувар је убрзо морао у кухињу, па смо остали нас двојица. Он је човек Италијан, из једног малог рибарског места на обали, у близини Салерна. Кувар је и има свој ресторан. Говори симпатичан српски, власник кафане и он су кумови.

Причали смо о храни. Разматрали мој избор за ручак, а то су били јунећи репови. Био је презадовољан тим избором, па ме је питао да ли сам расположен да ми он спреми предјело – шпагете са сосом од инћуна. Наравно да сам био расположен.

Позвао ме је да дођем с њим у кухињу, па смо изашли у задње двориште, где је била приручна летња кухиња. Питао сам га какав је то сос од инћуна. То је сос који прави његова мајка. Та обала са које је он, то је место познато по најквалитетнијим инћунима на свету.

Инћуни се ређају у дрвену кацу, која личи на оне за сир, показао ми је слику. Ред инћуна, ред соли, и тако до врха. Одозго се притисне и онда се чека око осам месеци. Тако се добије сос од инћуна.

У летњој кухињи није било шпорета, а роштиљ није био распаљен. Рекао ми је да нам то не треба, да ће само унутра скувати шпагете. У велику чинију ставио је спљоштен чен белог лука, грубо исецкан першун, маслиново уље, кутлачу вруће воде и три кашичице уља од инћуна. Уље од инћуна је јако и слано, пробао сам кап. Онда је мешао неколико минута.

Оставио ме је да чувам чинију и отишао у кухињу по шпагете, у ствари шпагетоне, рекао ми је је то прави избор тестенине за ово јело. Убацио их у чинију, са мало воде од кувања. Онда ми је рекао да сад иде најважнији део, па их из чиније бацао у вис, мешајући темељно све састојке.

Док су шпагетони упијали укусе, сос је постајао све кремастији. У једном тренутку рекао је – Воала!

Позвао је и кума, сервирао нам у три тањира, па смо јели. Није ме гледао и чекао реакцију на то божанско предјело. Јели смо стојећи у дворишту. Кум и ја смо се повремено гледали. Кум је рекао – Е, ово је уметност. Ја сам климнуо главом. Италијан се насмејао. Онда је кум отишао у кухињу, Италијан је имао нека посла у граду, а мене су на столу чекали јунећи репови са костима, печене љуте паприке и врућа лепиња. Имао сам још два сата до поласка воза.