Аутобуска станица

Али није свака друга, него је баш та, и не може бити иста, јер аутобуску станицу чине и људи који на њој чекају, а једни људи могу да буду само на једној станици, бар ја нисам чуо још да се неко налази на два места у исто време. На прозору дечије собе стојим и гледам.

Ту стају 77 и 79. Оба ми одговарају да стигнем на посао. Ја се возим две или три станице. Данас је топло, топлије него што би ико очекивао. Ево сад док стојим и гледам, 21 степен је. Луда температура за 2. децембар. Многи људи нису одмах схватили колико је топло па су и даље одевени као да је јуче или прекјуче, у капутима су, јакнама, с капама на главама.

Ипак, један дечко је у шортсу и мајици с кратким рукавима. У ушима су му слушалице а у рукама лопта за баскет. Куда ли иде да игра баскет? Или одакле се враћа?

Где се игра баскет не знам. Раније, у овом крају, било је неколико терена, ту у близини. Сад мислим да ниједан од њих не постоји. Не шетка док чека, не цупка, можда не слуша музику, можда слуша неку аудио књигу, људи то раде данас. Стоји тако мирно да ми је то и невероватно. Истина, гледам га од преко пута, али делује непомично као споменик.

За тренутак га посматрам као споменик свим теренима у крају којих више нема, а онда долази зглобни 77, заклони га, и кад је напустио станицу, њега више није било. Сад кад га се сетим, мајица му није била знојава и није деловао уморно, значи вероватно је тек ишао на баскет. Нек му је са срећом.

На станици су две другарице које су скоро идентично одевене, тинејџерке. Једна жена је сама, с капом на глави и ташном на рамену. Она је устремљена уз улицу, гледа у правцу из кога стижу аутобуси. Она ће га прва видети кад се појави на хоризонту. Стоји као животиња која покушава да намирише плен.

Бака која изгледа као да се сад померила с тезге на пијаци седи. Оба аутобуса могу да је одведу до Палилулске пијаце, нема сумње да тамо иде. Она је у својим мислима, гледа право испред себе.

Аутобус кад дође, дошао је. Три момка су заједно, с ранцима на раменима, средњошколци који иду у школу. Свако гледа у свој телефон. Онда овај средњи показује другој двојици нешто на свом телефону, сви се смеју, овај леви направи два корака уназад, затапше неколико пута, чучне и ухвати се за главу. Та кореографија је несумњиво служила да покаже своје одушевљење тиме што је видео. Овој двојици се допала кореографија, смеју се из тапшу га по раменима. И мени се допала, нека се зна.

Онда по госпођи која њуши аутобус приметим да нешто стиже, само се још мало напела, мало се више устремила, и да, нешто иде, али то је трола. Станица троле је једно 200 метара низ улицу, после раскрснице. Жена мало попусти у ставу, јер истрошила је концентрацију да схвати да је трола у питању. Сигурно је разочарана, баци поглед за тролом која пролази и враћа се борбени положај.

Онда се испод надвожњака појављује аутобус 79. Сви се скупљају на место где ће аутобус стати, аутобус стаје, и кад оде, станица је празна.

Онда из продавнице долази жена у белом капуту, иза трафике се појављује мајка с малим дететом, и неко време су сами на станици. Онда стиже десетак момака и девојака, опет средњошколци.

Један комшиница што је знам од пре сто година, још из основне школе, излази из своје зграде преко пута и брзим кораком долази до станице. Стоји на тротоару непосредно уз улицу и не делује као да чека аутобус, гледа у аутомобиле који пролазе. Вероватно чека некога да је покупи, само су се договорили да то буде на аутобуској станици.

Тако је. Бели ауди пали сва четири мигавца, мало је прође и стане. Она прво не прилази колима, а онда приђе, прво погледа ко је у колима, као да се први пут налази с тим неким. Отвара сувозачка врата, нешто проговоре, она улази у ауто, гасе се мигавци и они одлазе.

Поред саме станице стаје камион за доставу. Радници истоварују кутије са сиревима у продавницу одмах ту. Долази опет 77, не може лепо да стане на станицу, стане мало испред укриво, затвара камион за доставу. Средњошколци улазе, улази жена у белом капуту, мајка с дететом остаје. Њих двоје чекају 79.

Кад се склоне и аутобус и камион, видим да су пристигли нови људи. Деда и баба, она га држи под руку, он је усправан, права кичма, господски став, има шешир на глави. У његово време није се ишло гологлав напоље.

Стиже и дечко у наранџастим патикама. Застане мало на станици, а онда се спусти 100 метара низ улицу и тамо чека. Гледам шта чека тамо. Мислим се мало, и онда схватим, он паралелно чека аутобус и тролу, Одговара му и једно и друго. Појављује се трола 28, он је угледа и почне да трчи ка станици, оној низ улицу, после раскрснице. Трола стаје на семафору и он стиже пре ње на станицу. Стигао би и да није стала на семафору, хитар је, лаке су му ноге, док трчи једва да додирује земљу. Браво дечко.

На аутобуску станицу стиже човек од око 50 година, у црним фармеркама, белој мајици, жутој јакни и црним дубоким ципелама. Тај човек, то сам ја, више нисам на прозору, сад сам на станици. Чекам 79 који одмах стиже, возач је црн, мислим да је из Шри Ланке, читао сам је оданде доста возача дошло. Мислим да искључиво они држе ту линију. Одлично возе, немам замерке.

Улазим ја, мајка с дететом и још једна девојка која је у међувремену стигла. Она у дугачкој бордо хаљини с црном кожном јакном преко. На ногама су јој црне ципеле с платформама. Аутобус нас одвози, а ја мислим како је то лепо да постоји нешто што кружи по граду, и човек може да уђе где хоће, сви се возимо заједно, видимо се мало, и онда изађемо где нам одговара, на једној од тих малих, безбројних позорница.