Мементо мори

Видео сам жену како плаче. Тамо где се спајају Светогорска, Кондина, Хиландарска и Цетињска, у Београду, на тој раскрсници, био је петак, овај петак, данас, а јуче кад ви читате шта сам вам писао.

Петак и киша и саобраћај у Београду, што би рекла једна моја другарица – тест интелигенције. Не мислим да су неинтелигентни они што праве гужву, али ми је било много смешно кад сам чуо да је то тест интелигенције. Е на тој раскрсници, око пола четири после подне, десило се то што се десило. Ходао сам, спустио сам се Нушићевом пуних џепова, и стигао на лице места. А на лицу места, имао сам шта да видим. Раскрсница је била у потпуности закрчена. У застоју су учествовала и два возила градског превоза, аутобус 77 и тролејбус 28. Главни актер застоја био је црвени голф и у њему, за воланом та жена. Није се на време престројила, и кад се упалило зелено да се скрене ка Цетињској и Хиландарској, она је била у траци за право, да уђе у Светогорску.

Међутим, њој се није ишло тамо, она је хтела лево, поред Радио Београда, па да онда бира куда ће. И онда је дала гас да прође пре првог у траци за лево, и онда још једном међутим, није успела, односно, успела је да се испречи испред њега а он је можда мало и намерно, закочио на центиметар од њених кола. Браник му је био на три центиметра од њене бутине. Њу је ту ухватила паника и, мада је само требало да настави, она се укопала у месту. Ни напред, ни назад.

Сви су почели да трубе, један из средине те траке за лево у једном тренутку је траком за супротни правац претекао колону, у том тренутку се упалило и зелено за тај смер, кренула је трола, за њом и остали, и онда се тај црвени голф са том женом нашао у центру света. Онда су још кренули и они из Кондине, кад се и њима отворило.

Све сам то видео, једно по једно, али и пре него што се десило, могао сам да претпоставим на шта ће то личити, јер возим триста година по Београду. Могли су и сви остали, али био је петак, и киша, и још мало па шпиц, и нико није оставио простора логици, свако је користио своје право, и нашли су се у тој ситуацији, нелогичној, а сви су били у праву, осим ње. А она, није уживала у својих пет минута славе. Седела је с главом у шакама и плакала, то се видело по томе што јој се тело тресло. Одустала је и препустила се, што је можда и најбоља одлука у тој ситуацији.

Док сам се мислио како да јој приђем и изведем је некако из те ситуације, до њеног голфа створио се полицајац, не саобраћајац, него, рекао бих, полицајац који се враћао кући с посла, највероватније из Мајке Јевросиме, куцао јој је на прозор, прво сувозачки, па је онда обишао голфа да би јој покуцао на возачки, који је она отворила, и онда се десило то што сам видео.

Уплакано лице жене у паници, која осећа да је крива, и кад је угледала униформу, заклео бих се да је осетила олакшање, она би у затвор отишла лако, само да се извуче из те ситуације. Међутим, уместо укора, она се сусрела с човеком пуним разумевања, видео сам му лице, био сам ту, пришао сам, насмејан човек, пун разумевања, чим је отворила очи, чим је избацила лице из шака, чим га је угледала, угледала је спас, а он, он је њој обезбедио пролаз, ходао јој је испред хаубе, провео ју је између аутомобила, спровео ју је у Цетињску, на сам њен почетак, дао јој је зелено светло да прође кроз београдски кишни петак, да се извуче из својих пет минута славе. Хвала му.

Видео сам и мушкарца како једе. Седео је поред чесме на дну Скадарлије, али ја сам га угледао много пре него што је тамо стигао. Угледао сам га испред месаре која се зове Свилаја.

Стајао је тамо, поред Циганке која продаје тренерке и чарапе. Видео сам га како гледа у роштиљ, знао сам да чека да једе, и пришао сам да видим шта је на роштиљу, а тамо су били ћевапи и роловани пилећи ражњићи, умотано бело месо у сланину. Онда је отворио врата месаре и довикнуо им да убаце и један свињски врат. С безбедне удаљености посматрао сам га.

Пазио је на оно месо као да га сам он пече, а није га пекао. Још једном је отворио врата и рекао да му оставе ћевапе да буду розе у средини. Фин човек, зна о чему се ради код ћевапа. Онда је Циганка узела да га пегла да купи тренерку и чарапе од ње. Он је изгледао тачно тако као да купује гардеробу од ње, али није се дао, рекао је да нема жуте банке за гардеробу, да је једва напабирчио за храну. Она му је рекла да је баш лепо напабирчио, па су се обоје смејали. А сад је на клупици код чесме, отворио је кутију у коју су му спаковали месо, и једе. Врат му је изгледа испао тврд, али зато су му ћевапи изгледа по мери, смеје се док их жваће, а роловано пилеће бело у сланини оставља за крај, то мора да му је омиљено. Пријатно дечко.

Видео сам жену како прелази улицу. У плавој кабаници која јој није никако стајала. Као да ју јој је неко навукао а она није имала снаге да се брани. Превелика кабаница. Киша јој је преко левог ока падала, преко капака, сливала јој се преко горње усне у уста. А она није реаговала, није гутала течност, пуштала је да јој се слива низ браду, преко врата, право испод крагне у простор између груди. Као да је плакала, с неба, као да је киша била киша њених суза.

Видео сам жену како пада. Стајала је с другарицом на низбрдици у Цетињској, поред паркираних аутомобила, причале су, и она се саплела без кретања, само се срушила на хаубу паркираног аутомобила, од хаубе се одбила и треснула о тротоар.

Брзо се придигла, пре него што сам стигао да јој помогнем, као боксер у нокдауну који хоће да покаже да му није ништа, а онда одмах скакуће као спреман је, е тако је и она пред другарицом и пред свима нама који смо видели ту сцену, поскочила као девојчица, мада одавно није девојчица, али тако је поскочила, прикупила торбу и наместила косу и наставила ту неку своју причу, али сви смо видели, мислим сви, сви који смо то хтели да видимо, видели смо да нешто није у реду, да је моторика нарушена, то нису чиста посла, ништа ту није у реду без обзира на то што је успела да се прибере за тако кратко време, али браво, не дајте се госпођо, кад куцне час бићете спремни, као и сви срећници. Даће драги Бог да сви умремо у ципелама.