Бобова фотографија

Не могу тачно да се сетим шта сам радио 1995. године. Мислим да сам још увек студирао физичку хемију, а знам да сам фарбао косу у жуто и мислио да је педесет година дубока старост. Више сам волео да скитам него да учим. Ипак, доста сам учио, мада то нисам тако звао. Читао сам о свемиру, то ме је занимало. Био сам одушевљен што ништа не разумем и често ме је болела глава кад сам покушавао да схватим нешто. Лети сам на плажама лежао и гледао у звездано небо и ко зна шта сам све мислио.

Знам да постоји свемирски телескоп Хабл и чему служи, повремено сам успевао да видим неку од фотографија коју је направио, мада то тада није било лако, није било интернета. Оно што нисам знао, јесте шта се те, 1995. године, десило. То сам сазнао тек пре десетак година, а данас сам се подсетио.

Човек по имену Боб Вилијамс, директор Спејс телескоп сајенс института, испланирао је да усмери Хабл телескоп у нешто што би се можда могло назвати – ништа. То је било једно парче неба величине тридесетог дела пуног Месеца. Све около, све у шта се телескоп могао усмерити, било је занимљивије, а тамо није било ничега и изгледа да је баш то привукло Бобову пажњу. Колеге и стручна јавност били су против тога, толико да би му то забранили, да су могли, али нису могли. Он је, као директор, био на таквој позицији да је имао дискреционо право да усмери телескоп где год он хоће, на одређено време. То време је износило сто дана, и тачно толико Хабл је био усмерен у ништа.

Није то био прави тренутак за такав експеримент, сви су мислили, осим њега. Хабл је релативно скоро лансиран и није се показивао баш онако како се очекивало, кварио се па су га поправљали и тад је баш поново оспособљен, и последње што им је било потребно је још један неуспех. Боб је знао да ће га неуспех коштати каријере, али није марио. Био је убеђен да у том ништавилу има нечега.

О, како је био у праву

За сто дана телескоп је направио 32 фотографије, свака с експозицијом између 25 и 45 минута. Фотографије су процесиране према протоколима и 17 дана после завршетка снимања, објављена је једна фотографија.

Раније смо мислили да има 10 милијарди галаксија, а тада смо схватили да их има бар 50 милијарди. Само у једном тренутку откривено је нових 3000. Знате ли колико је то? Ја немам појма. Свака галаксија може имати по хиљаду милијарди звезда. Свака звезда може имати свој систем планета. Само наша галаксија, Млечни пут, толика је да светлост с краја на крај путује сто хиљада година.

На Бобовој фотографији види се и једна галаксија која, према својој величини, по законима физике не би могла да постоји. Сазнања проистекла из Бобове фотографије огромна су.

Стручњаци кажу да је мало таквих продора у овој науци било. Један је свакако направио Галилеј кад је свој телескоп усмерио ка Јупитеру и његовим месецима и показао да се не врти све око Земље. Други се десио кад је астроном Едвин Хабл, по коме се телескоп зове, почетком двадесетог века, показао да не припада свака трунка светла на небу нашој галаксији. Трећи највећи продор у астрономији обезбедила нам је Бобова фотографија, а осим тога, још једном нам је показала колико је важно пажљиво посматрати.

А шта је Боб рекао на све то? Рекао је – Испоставило се да је то одлична фотографија. Стварно одлична.