Матка

Свака река је хладна у јануару, бар овде код нас где је у јануару зима. Никад се нисам купао у реци у јануару, једном сам упао до колена, одевен, случајно, и то је то.

Договорили смо се да идем с њима на купање. Они иду сваке године, а ја сам их замолио да ме поведу и пристали су. Нисам знао ништа о томе, човек је био код нас у гостима, на одласку је рекао е ја не могу у петак идем да се купам у Трески, ја сам питао какво купање, он ми је рекао купање у реци, ја сам питао да ли могу ја с њим, он је рекао да може. Нисам даље ништа питао а он није ништа причао. Знам за купање у хладним водама зими, гледао сам фотографије, гледао сам снимке, гледао сам Скандинавце, Русе и друге северњаке како се челиче по хладним водама. Мислио сам то је, шта има да питам.

Мало смо каснили у односу на време које сам ја предвидео да би било одговарајуће за купање у хладној реци, али то сам само ја који то нисам никада радио, ови који знају нису били под тим притиском, а они су одредили да се креће у једанаест ујутру.

Био сам спреман много раније, па сам већ у петнаест до једанаест могао да будем на договореном месту, али сам уместо да чекам, изабрао да обрнем један круг колима, јер сам ишао колима, око једног дела Скопља, јер се све ово дешава у Скопљу. Кренуо сам од кварта који зове Дебар Маало, преко сва три Карпоша, кроз Тафталиџе један и два, и онда назад, на место састанка, које је било у улици Партизански одреди, а то се овде каже Партизанска, код Симпа, а то се овде каже – кај Симпо.

Цео тај круг обишао сам мирно, тачно онако како сам пожелео, тачно онако како никад не возим и како вероватно нико не вози. Поштовао сам све прописе, баш све. Предиван је осећај то препуштање ограничењима. Сви ти трубе, реално успораваш саобраћај јер нико не поштује прописе, али имаш уточиште у закону о безбедности саобраћаја, и ако се стварно препустиш том загрљају, сва нервоза замре. Нервоза у вожњи долази од очекивања која имамо од других људи, а очекивања генерално воде у разочарања, а у градској вожњи је то видљиво као на длану. После свега, могу да кажем да је поштовање свих ограничења врхунско достигнуће у цивилној вожњи.

Био сам на време на договореном месту. Прошли су поред мене колима, јавили ми се, па сам их пратио. Ишли смо у кањон реке Треске, а тај кањон се зове Матка. Матка на македонском значи материца. То за материцу ми нико није нагласио, нити је то прва ни друга ствар која се нађе на нету, али кад човек погледа мапу, јасно му је, тај кањон по свом облику подсећа на људску материцу.

Мислио сам да идемо нас тројица и не знам шта сам мислио како ће то све да изгледа. Дарко ми је рекао да ћемо да се купамо па после можда да пијемо нешто и то је то. У својим мислима видео сам мол са металним степеницама и после кафану. Није било тако.

Ишли смо код Јакова који живи тамо, у својој кући. Кад смо стигли, затекли смо много људи, можда и више од педесет, у нечему што би можда могло да се назове летња кухиња, с ложиштем у коме је била ватра, испред кога је био дугачак сто с ракијом, вином, питама, мандаринама, шаком печеног свињског меса, чварцима који се овде зову ђимиринки, пивом и водом. Свако је донео нешто. Испоставило се да је у питању традиција. Јаков организује окупљање, купање и дружење сваког петог јануара већ преко тридесет година, и ево, данас сам био део тога.

Примили су ме као да одувек долазим, мада, руку на срце, ја сам се тако и осећао. Мало смо пили и јели, како ко, а онда смо сишли до реке. Силазак је већ сам по себи незгодан, уска стаза, каменита и блатњава, зове да се оклизнеш. Био сам пажљив, ноге сам држао укрућене, тачно онако како ме је отац учио да се хода по клизавом терену. Искористио сам искуство предака да безбедно стигнем на одредиште.

Одредиште је било бетонска плоча на левој обали реке Треске. Све око плоче је блато, на плочи је танак слој блата, а у реци оштро камење. Нема ту никаквих погодности, а мени је пало на памет да ће бити, јер рачунам кад се већ одважиш да се купаш у леденој реци у јануару, замишљао сам да ће све остало личити колико толико на комфор.

Једино што је у тој причи комфорно је само купање. Скинеш се у блату, пазиш да извучеш живу главу док бос ходаш по блатњавом бетону и онда ти је хладна река спас, бестежинско стање. А у реци, одмах те пече кожа од хладноће, тај је осећај неупоредив, само у леденој води тако пече кожа. Тело се брзо хлади, дах ти се убрзава и почетника као што сам ја хвата паника. Одмах ми заличило на осећај кад поједеш нешто много љуто. Не знаш докле ће да се диже интензитет и плашиш се, али у исто време не би волео ни да одмах престане, јер занима те шта има даље.

Исто као код љутине, иде донекле, и онда стане, и ту и даље боли, али прија. Не знам да ли прија зато што стварно прија или прија зато што ти се свиђа што можеш да издржиш, али то му ваљда дође на исто, ако се много не питаш.

Изласка се не сећам, утрнуо сам. Напољу ми је било топлије него у води. Док сам се облачио имао сам утисак да лебдим и тај ме је утисак држао можда и цео сат после, не знам, можда ме и сад држи, док вам пишем, а сада је већ скоро поноћ.

Доле смо се сликали сви који смо се купали, плус Јаков као домаћин. Онда нам је поделио црвене мајице за успомену, па смо се попели назад до летње кухиње његове куће. Тамо је било најбоље, ако те градације могу да постоје у оваквим ситуацијама.

Јаков је свирао дирљиво прецизно наштимовану акустичну гитару, певао је македонске песме и одржао кратак говор о традицији, поштовању, захвалности и љубави. После су се гитаре хватали други људи, исто фини, нежни, ретки људи у овом времену, људи који се не стиде да отворе душу пред незнанцима. Један је рецитовао своје стихове док га је Јаков пратио на гитари.

Растали смо се мирно, без великих речи. Треска је направила Матку, а Матка нас је данас загрлила као мајка.