Анкета 11: Како се осећате?

Е чекам да те сретнем, да знаш. Осећам се одлично јер сам те срео. Причао си са мојом женом, и изашло је код Руса. Драгана, што слави славу. Је л’ се сећаш? Е па да, она. Еееееј, где си бре Токине, не могу да верујем. А рекао сам јој па срешћу га и ја, он се ту мота, и ево.

Слушај, имам причу за тебе. Поправио сам кола данас, јутрос сам га довезао од мајстора. Много ме је тај квар секирао, прошле године смо купили ауто, полован нормално, и свашта се испоставило да му фали, али средило се, и супер је ауто, мислим, ради нам посао, можемо свугде да идемо. И прошле недеље се упали "чек енџин" лампица. Трепће. Знаш кад трепће то није добро.

Осећам га да је лењ на гасу и штуца у леру. Мени одмах падне на памет најгоре, знаш оно, ево га умире, готово је. У малом мозгу мислим да се откачио неки контакт, знаш мислим свећица не ради, возим на три цилиндра, само треба да се нешто утакне у нешто, али у великом мозгу мислим да је готово.

Одвезем га код мајстора, кажем му провозај га, види како ти изгледа. Он га упали и слуша га, и мршти се. Кад се намрштио... Па разумеш како сам се осетио. И кажем ја делује ми као да возим на три цилиндра. Он каже види могуће је, али не мора да значи. Чекао сам три сата да ми јави шта је.

И јави ми – бобина. Он то зове бомбина, али ко сам ја да га исправљам. Знаш шта је бобина? Добро, а је л’ знаш да их има четири, ако мотор има четири цилиндра? Не знаш, па да, нисам ни ја знао. Прво то што сам сазнао, а друго није страшан квар, променио је бобину и све четири свећице. Знаш како преде сад, предивно.

Кад сам га паркирао, седео сам и слушао мотор. Све су свећице биле готове, ово је сад нови звук, лак је на гасу и миран у леру. Је л’ разумеш ти шта ти причам? Је л’ возиш? Добро, добро, само питам, за сваки случај. Знаш, ја кад ми је покварен ауто, ја то осећам и кад нисам у њему. Кад седим код куће и радим нешто, ја осећам то, пре него што легнем да спавам, помислим на то, као да сам повредио ногу, на пример, све време сам свестан те чињенице. У одређеној мери ми утиче и на самопоуздање, тишти ме, одузима ми енергију. Али сад је све у реду. (Вања, 44, дизајнер)

Добро сам, хвала. А зашто баш мене питаш? Аха, добро сам, добро, а ти? Јуче сам се вратио у град, био сам на селу. Скоро седам месеци. У Љубовији, изнад Љубовије у једном селу, код бабе. Нисам долазио уопште. Па ишао сам да се излуфтирам, овде сам се изгледа залетео мало.

Брат ме је одвео. Нисам баш добровољно отишао, али хвала му, хвала свима, хвала целом свету. Па ништа, ваљда сам упао у лоше друштво, то је. А тамо прво ништа нисам радио, баба ми је кувала, углавном сам лежао. После сам почео да читам дедине књиге, а последња три месеца сам чувао волове комшијама.

Знаш колики је во? Јеси видео некад вола уживо? Много је велики. Ништа, одем до комшија ујутру, доручкујем с дедом, хлеб и сир и две мале ракије, и водим два вола на испашу. Пола сата пешке до ливаде, тамо пет сати, и назад. Имају по прстен у ноздрвама, и ланац којим их водим.

На ливади има један велики ексер закуцан у земљу, ту их закачим, и то је. Тамо читам, гледам около, седим тамо с воловима. Ја ако гледам какво су друштво волови, могу да ти кажем да је свако друштво у односу на њих лоше. У прво време је досадно, а после се окрену ствари, оно што ти је било досадно постане ти занимљиво. Волови су сигурна кућа. (Милан, 21, незапослен, по струци тесар)

Знаш шта ме је питала ћерка јутрос? Питала ме је где је била кад нигде није била. Има четири године. Ми јој причамо приче, жена и ја, и у неким причама има време кад се она још није родила. Највише воли причу како смо се упознали и како сам ја јурио жену да буде са мном, а она се нећкала. И јутрос ме дете пита где је била кад нигде није била. И шта да јој кажем? Ево реци ми ти, шта да јој кажем? Где је била? (Милош, 32, дипломирани ликовни уметник - вајар)

Слушај ово, ево ти слушалица, слушај. А? Кинески поп. Добро је, а? Мораш да се навикнеш, није лако на прву, али сад само то слушам, и румунски фолк, то не могу сад да ти пуштам. Слушала сам све, највише нојз, тренс и француски треп, али доста ми је свега, сад кинески поп у Румуни. Нећу више ништа да разумем, хоћу да не разумем. Лепо певају људи, еј Кинези. А ти шта слушаш? Азру? Матори свака част, ти си на сахрани. (Милица, 17, ученица)