Жика

Ни у чему тог дана не бих уживао толико, нити бих се унео толико да нисам био у папучама.

Изашао сам ујутру из куће у јапанкама, у купаћим гаћама, у ствари то је шортс за купање, али има четири џепа, зелене је боје, а јапанке су ми црне. Тај шортс, не бисте знали да су у питању купаће гаће да вам нисам рекао, у ствари, да сте ме видели како се купам у њему, запитали бисте се да нисам случајно заборавио купаће гаће па се купам у чему стигнем, такав је то шортс.

Још мало па да може на посао у њему да се иде. Носио сам и црну мајицу.

Тог јутра нисам имао много посла, мада се то касније променило, али сам све могао да урадим преко телефона, па је то било згодно, а било је згодно јер сам морао да идем до мајстора за кола, јер ми је истицала регистрација баш тог дана. Дакле, каснио сам, јасно је било да нећу стићи на време, јер морао сам код лимара неке ситнице да ми испегла, па код некога да ми среди подизач за прозор, промени две сијалице, и наравно, морао сам ветробранско стакло да променим.

Прво сам кренуо код лимара. То је Зоца, има радионицу на Славујевом венцу. Није га било, а било је пола 11 кад сам стигао. Док сам испуштао из руке кваку закључаног сервиса, угледао сам Горана, Зоциног друга из краја.

Горан много личи на Горана Гоцића, писца, добитника НИН-ове награде. Гоцића нисам видео годинама, и првом тренутку нисам био баш сигуран који је од њих двојице. Кад се насмејао, схватио сам да није писац. Онда сам отишао до Миладина, он је аутомеханичар, са сервисом у Чарли Чаплина.

Мислио сам да ће Миладин да ми намести тај подизач за прозор, и он се мислио да ли да намешта, па је звао Салета електричара да и он погледа, и таман кад сам мислио да ће да ми каже за колико да дођем по ауто, Миладин ми је рекао – Иди код Жике Стевчевића. Је л’ знаш где је он? – Нисам знао, па ми је рекао – Доле испод Богословије, спушташ се ка Вишњичкој, па пре Вишњичке, пре семафора, имаш једну малу улицу, ту скрени, и ту ти је Жика Стевчевић.

Питао сам како да препознам Жику Стевечвића, а Миладин ме је погледао као да сам га питао како изгледа на пример Пикси, неко толико познат, па ми је само поновио – Жика Стевечевић.

Ја сам се насмејао, јер откуд знам, не знам да ли тај Жика седи тамо испред куће у тој уличици, или седи у дворишту иза куће, или седи у кафани некој тамо, или има сервис. Да има сервис, рачунам да би ми рекао – Иди у сервис Жике Стевчевића. 

Ја му ништа од тога не кажем, само сам се ето насмејао. Миладин онда пита Салета – Пита како да препозна Жику Стевечевића. – Сале ме гледа, па каже – Жика Стевчевић.

Видео сам да нису расположени даље да ми објашњавају, па са отишао. Чим сам скренуо у ту малу улицу пре семафора, угледао сам сервис. На зиду је писало – Стевчевић. Испред је било паркираних аутомобила. У сервису је било аутомобила и радника и власника аутомобила који су шеткали и чекали да им се заврше поправке.

То одавно нисам видео, да чекаш у сервису да ти поправе ауто. То је неки старински обичај, заборавио сам га, да данас то нисам видео, могуће да се више никада тога не бих сетио. Мислио сам да тога има само још по старим серијама.

Ушао сам, нашао једног радника и рекао му – Ја тражим Жику Стевчевића. – Он ме је погледао, па ми је рекао – Ово је сервис. – Сад сам ја могао да инсистрирам да баш Жику тражим, јер ја га и јесам тражио, мене је можда и више од свега занимало како Жика изгледа, али нисам инсистирао.

Показао сам који ауто имам и рекао шта му фали, а човек ми је рекао да морам да сачекам ред, јер нема заказивања, јер наравно да нема у таквом сервису, и рекао ми је да могу да чекам ту а могу и да идем у кафану 100 метара даље, а кафана је Стари мост. Изабрао сам кафану.

Кафана је одлична, турска кафа изузетна, кока кола ледена, конобар таман љубазан.

Нисам јео, а хтео сам, наручио сам поховане шкембиће за доручак, али тог јутра их није било. За столом поред мене седео је старији господин. Чим сам га видео, а то би знао и свако други ко би га видео, знао сам да је из краја и да је сваког јутра ту на кафи и ракији.

Смирен човек, свој на своме. Извинио сам му се што га прекидам и питао га – Знате ли ви Жику Стевчевића? – Он је рекао – Ко пита? – Онда сам му се представио, и онда ми је рекао – Жика је умро пре дваес година.

Био је спортиста, мајстор, другар, господин човек. Жилијен. – Онда је окренуо главу од мене, и ја му више нисам досађивао.

Спортиста, мајстор, другар, господин човек – ево опет сам се најежио, као и кад ми је тај човек изговорио ту реченицу. Мислио сам да вам пишем и шта је било после али нема потребе, је л’ да?