Магија трећег родитеља - улога ментора у сазревању
Прича о ваншколским активностима и фигурама које их предводе, у јавности никадa није добила адекватну пажњу. Не знам колико су и сами родитељи свесни потенцијала, доприноса и савезништва које им у родитељству могу пружити тренери или уметнички педагози, којима препуштају своју децу
Пребројавање укосница... тога се сећам тако верно. Чујемо се фиксним, преслишавамо се по списку разрађеном до детаља, све до броја укосница потребних за наступ. Моја другарица са балета, Милица и ја. Пред спавање понављамо кореографије у глави.
Ако у раном узрасту откријеш своја интересовања (читај: вечне љубави) или те живот стицајем околности части озбиљнијим искуством бављења уметношћу или спортом, a испостави се да се добро уклапаш у пазл устројства те области, онда си велики срећник. Ако си у свему томе наишао на праву особу која отвара врата тог новог света пред тобом и у теби, онда ниси добио само педагога/тренера, добио си трећег родитеља!
У тим околностима дешава се нека магија. Твоја личност расте уз ту особу, јача уз правила игре коју си одабрао, а све то скупа оплемени те за цео живот. Уз основну делатност којом се бавиш током одабране ваншколске активности, уз право вођење, усвајаш и усавршаваш читав спектар животних вештина.
Учили смо се одговорности у којој је свако од нас важан, али нико није најважнији. И солисти, и први и последњи ред. Као у ланцу исхране, подједнако су важни и велики и мали, јер без једног члана ланца, угрожен је цео ланац.
Тако је и са уметничком игром. Знали смо да свака појединачна одговорност чува наш колективни чин. Научили смо да сва индивидуална обележја ега ставимо у други план, до непрепознатљивости – да залижемо шишке, затегнемо косу, скинемо накит, лак са ноктију - јер смо тих пар минута на сцени у функцији нечега већег од свакога од нас. Каква лекција - поготово данас, у ери егоцентризма.
Лекција број два – мораш да заслужиш своје место
Ни у последњем реду не можеш да стојиш, ако ниси довољно радио, ако се ниси презнојио, напрегао своје мишиће, тетиве и мождане вијуге да брзо шаљу импулсе телу које у одређеној динамици изводи задату кореографију. За то је било потребно да си редовно присутан, сконцентрисан, поштујеш успостављени поредак ствари, не реметиш тим. Све до тога да си увежбао и где је поглед при сваком покрету и какав је израз лица.
Лекција број три. И онда кад даш све од себе и урадиш најбоље што можеш, деси се да неко, ипак, ради боље и стајаће испред тебе. Ниси најбољи. Научиш да прихватиш, уз тешку муку, али прихватиш. Јер, нема друге опције. Узми или остави. Твоје је да наставиш да радиш и учиш да не одустајеш, али и да признаш да има бољих и да им честиташ. У томе је спорт неприкосновен. Учите да сустижете једни друге, покрећете оно најбоље, а најгоре пориве, ниске страсти, сујете и сл. трансформишете у мотивацију, залет, покретачку силу, јер другачије неће проћи.
Лекција број четири – увек може боље! Можеш ти то и имаш још снаге и кад ти се чини да немаш!
Колико одраслих људи се још мучи са овим лекцијама, а има их још доста. Могуће је усвојити их рано у адекватном окружењу, уз зналачко вођство ментора, који често неприметно одиграју тако значајне, некада и кључне улоге у сазревању.
Прича о ваншколским активностима (уметничким или спортским) и фигурама које их предводе, у јавности никад није добила адекватну пажњу. Не знам колико су и сами родитељи свесни потенцијала, доприноса и савезништва које им у родитељству могу пружити тренери или уметнички педагози, којима препуштају своју децу. Колико снажна потпора, често болном одрастању, могу бити.
Они вештији могу отворити нове могућности развоја младих личности, до којих сами родитељи не би могли допрети, којих ни само дете не мора бити свесно. Кад упознајете дете кроз тренинге, припреме, часове уметности или уметничко стварање, упознајете саму суштину бића. Кроз предан рад и стрпљење, постепено се гради однос поверења, међусобног препознавања и прихватања уз прегршт изазова, успона и падова, који сваки нови час или тренинг доноси. Дете се сагледава изван породичног окружења, на неутралном терену и активира своје потенцијале на нов начин. Они који заслужено освоје поштовање детета, никада се не заборављају.
Како се кује гвожђе
Пуно је примера у којима се славни спортисти осврћу на своје прве тренере сведочећи о томе да их је спорт спасио „улице“, док родитељи некад нису били ни свесни опасности. О томе је говорио и наш славни ватерполиста и селектор, Дејан Савић. Сетите се колико је пута Новак Ђоковић споменуо Јелену Генчић. Како би све изгледало да је можда то био неко други, да су та иста деца нелетела на погрешне људе?
Ловорике углавном припадну професионалном спорту или високој уметности, звучним именима, али заправо њима стиже већ ковано гвожђе. Велике су заслуге на онима који задрже дете када је нестално, када се мења, када су изазови на сваком ћошку, на онима који му помажу да стаса у стабилног човека.
На онима који не убију снове, мотивацију или самопоуздање својим погрешним потезима, већ својим примером, аутентичношћу и ауторитетом инспиришу младе нараштаје. Мање је битно чиме ће се та деца на крају у животу бавити. Читав систем вредности и будућа професионална етика, уверена сам, у многоме се гради из ових искустава. Креативно мишљење, дисциплина, одговорност, марљивост, тимски дух, преданост и све остало што могу изградити као мали кроз овакве активности користиће им у свим сферама живота.
Са друге стране, ако се ова ексклузивна позиција у дечјем животу повери некомпетентним људима, са погрешним мотивима или без довољно знања о методологији, педагогији или психологији дечјег развоја, може резултирати одустајањем, повредом дечјих осећања, самопоуздања и у крајњој линији траумама, које исто тако обележе живот.
Нажалост, сведочили смо краху ауторитета и злоупотребама управо у овој области. И то говори у прилог моћи ове улоге и о потреби да се призна значај рада са децом у ваншколском систему.
У мом случају било је овако... Док су родитељи згрануто пратили застрашујуће вести, патике се "скидале" по улицама, а оружје преко ноћи освануло у рукама деце, проводила сам доста времена са особом која је успевала кораком у балетску салу нагло да ротира сценографију из страшне, оронуле, тешке и урушене атмосфере 90-их година у нежно, апстрактно, префињено, сведено, елегантно, праћено музиком Мориконеа и Вангелиса.
Ту сам и упознала Милицу, касније моју куму. И данас често радимо заједно и без списка (популарно: to do list) не улазимо ни у један посао. Знамо да је заједнички циљ већи од нас самих. Исто тако знамо да су у послу сви важни, без обзира на то ко је у првом, а ко у последњем реду, јер ти тај из последњег реда највише чува леђа. Не радимо ништа а да не засучемо рукаве и док не штиклирамо све ставке са списка. Као оне укоснице некада!
Исто тако и у другим сферама живота… Не знамо другачије. Тако смо научене од малена, од наше наставнице балета, Олге Вучковић. Тако је научила не само нас, већ низ генерација којима је посветила свој професионални живот. Имамо истанчан осећај за естетику и етику, а помало смо и перфекционизам повукле на њу. Можда сам наивна, али ја верујем да се тако стварно гради бољи свет.
Аутор је дипломирани психолог
