Благи терор среће

Буди захвалан за све што већ имаш, а онда буди срећан!

Велика је понуда садржаја који имају управо ту мисију - да те освесте: ко си и колико си у ствари срећан. Благи терор среће и живота са рекламе лебди као транспарента позадина свуда око нас: са билборда, ТВ спотова, из маркетиншких порука, емисија, исечака живота нас и наших пријатеља, и наравно, вијори се око инфлуенсера на различитим дигиталним платформама..... сви пуцају од #happiness #thankful #wellness #mindfullness #lovemyjob #lovemylife момената.

Како да живимо у складу са собом, у тренутку? Кажу - то је пут до испуњеног и опет, срећног живота…. и док гледаш тог неког модерног "гуруа" на друштвеним мрежама, не можеш да се отргнеш утиску да иста та особа вапи за собом (не живи у трентуку, јер мора да га забележи и постави на мрежу). Чезне да пронађе своју суштину, моли и тебе да јој помогнеш.

У следећем моменту схватиш да се уз срећу вероватно добро прода још понешто: услуга, вебинар, семинар, радионица, производ, имиџ, бренд...

Под утицајем опште еуфорије у стању смо да правимо срећни бренд и од себе, своје породице, наших живота. Као хомо сапиенси склони смо уклапању у друштво које нас окружује, како бисмо били прихваћени, склони смо конформизму, мењамо своје понашање под утицајем масе.

Уређена фасада

Феномен социјалног огледала у којем слику о себи формирамо из одраза себе у очима других допунило је и дигитално социјално огледало у којем пребројавамо лајкове и прегледе свега што о себи бацамо у етар. Све је сјајно кадрирано, осветљено, провучено кроз адекватан филтер, често уз пригодну музичку подлогу, пршти од доброг "вајба" и у мањој, већој или још већој мери одступа од стварног стања ствари. Пука спољашњост, одлично сређена фасада, ствара још већи јаз и осећај дисконтинуитета са сопственим бићем, стварним осећањима и стањима.

По законима тржишта, чим има понуде, претпоставља се и велика потражња за собом и срећом. Зашто баш сада када нам је дато (бар у истим тим деловима света где се такви садржаји и нуде) да живимо живот у складу са сопственим изборима? Преинформисаност, привидна доступност целе планете и наизглед прегршт животних могућности и праваца као да стварају фрустрацију, не знаш за шта пре да се определиш, у ком делу лавиринта је сакривен тај "свети грал". Конфликт вишеструког привлачења и осећај беспомоћости да где год да кренеш, нећеш далеко одмаћи... Јер, не можеш побећи од себе, поготово ако си у потрази за собом.

И, како то да тек сад треба да упознајемо себе? Мењају се потребе, интересовања, сазревамо, постајемо другачији... али, зар тим променама не сведочимо управо ми сваки дан? Мало су незгодне и преломне "средње" године - нешто си већ урадио, сад треба да ухватиш неки нови талас, можда да направиш и заокрет, знаш да можеш још штошта, али не знаш тачно шта би даље. Више знаш шта нећеш. Како смо постали људи који немају баш поуздан контакат са собом, бића која нису баш сигурна шта желе?

Да ли је то почело онда кад ти је мајка говорила:

- Једи, гладан си!

- Обуци се, хладно ти је!

И ти од тог момента чекаш да ти други каже како ти је, шта да радиш и шта ти је потребно, док твоје унутрашње биће полако прелази у stand by mode, гаси непотребну потрошњу енергије, нико га и не пита и не чује.

Да ли су можда криве бајке које кажу - нађеш љубав, озваничиш је пољупцем и венчањем и ето ти срећно до краја живота, без наставка те приче и без упутства како даље, како да не изгубиш себе. Ни оне не кажу – све је на теби, после тог венчања није крај!

Мали ти

Можда је и до школског система, који те брзо сасече и уведе у златно начело – само следи упутства и ради шта ти се каже! Не преиспитуј, нема шта да мислиш какве то има везе са тобом. Тако мора – речено је шта је на теби да урадиш. И опет онај "мали ти", аутентично биће, које се роди са неком природом, склоностима, потребама и жељама, полако диже сидро и удаљава се. Што би рекао Ајнштајн: "Ништа мање од самог чуда да савремене методе подучавања још нису потпуно угушиле сваку истраживачку радозналост".

Некад радознала деца, активна и жељна изазова, која следе своје импулсе, срце и маштовите идеје често постају "просечни" ученици који "трпе" школску рутину, троше време чекајући да прође. Шта после толико година пасивности? Има и оних других – сјајан успех, одличне оцене, толико следе упутства и одговарају на очекивања система да на крају нису сигурни шта они сами мисле или желе. Шта од свих тих петица пали искру среће у њима? После школовања сачека нас реалност, која ни по чему не одговара горе наведеним правилима. Више не постоји систем који ти говори шта тачно да радиш.

Туга и страх

Срећа је само једна у читавом спектру емоција. Баш као и наша чула или органи и наше емоције нису случајно ту, и оне врше одређене функције. Представљају наше емотивне реакције на догађаје који могу угрожавајуће или подстичуће деловати на нас и припремају нас на предузимање одређених активности. Туга ће нас на пример спремити на прихватање губитка на који не можемо да утичемо, док ће нас страх упозорити на опасност. Пријатна осећања, као што је срећа имаће за функцију да освестимо шта нам прија и подстакне да се ка томе усмеримо. Све емоције подједнако су важне и не треба их потискивати у корист само једне од њих. Некада једноставно не осећамо срећу, иако смо захвални на свему што имамо и због тога не треба да осећамо кривицу.

Одређена неуропсихолошка истраживања указују на то да је осећање среће делимично и урођено и да мозак код неких људи у већој мери реагује на негативне, а код неких на позитивне садржаје. Научник Алекс Корб сматра да ово теба прихватити као различитост.

Да ли си срећан/на?

Можда и ниси сигуран/на да знаш одговор на ово питање, иако се тиче искључиво тебе и неког твог субјективног, интимног осећаја... Мозак одмах у паници крене да анализира шта је то срећа и да раслојава питање на разне аспекте живота. Одакле идеја да би то мозак требало да зна, да није то можда неки осећај из стомака, из срца, тек неки моменат, емоција коју просто препознаш, осетиш кад дође и кад прође? Сад изгледа да је срећа, ипак, постала неки врхунски домет живота као таквог, идеал коме тежимо, па не можеш, а да се некад не запиташ.

И док се у античко доба срећом сматрао пре неки добар стицај околности који просто задеси одређену особу, срећа је постепено почела да бива перципирана и представљана као нешто на шта можемо имати директан утицај, као нешто што можемо својим мислима и поступцима контролисати. Чини ми се да је истина уствари негде између, али не баш ни тачно на пола.

У најезди директних и индирекних порука које ме питају да ли сам срећна, не успевам а да се не сетим оног чувеног кад те неко сто пута пита да ли си добро... И ти онда постајеш све мање сигуран да јеси, иако си до малопре био скроз ок. Има шансе да исто прођемо и са инсистирањем на срећи и на себи... 

Аутор је дипломирани психолог