Неподношљива дисхармонија савета о родитељству

Данас стиже упит на вибер. Беба има месец и по, тражи се одговор на питање ко коме треба да изађе у сусрет. Баш тако срочено. Блиска особа моли да пресудим: "Да ли је време да почнем да је прилагођавам себи, да се вратим у 'нормалан' живот или да наставим да играм по њеном неухватљивом и крајње непредвидивом, исцрпљујућем ритму?". Чујем несигурност, страх, узнемиреност, умор, неиспаваност и осећање амбивалентности према новој улози и новој реалности, као и код свих родитеља, само што она још увек мисли да је једина… 

Затим следи врло експлицитна огорченост због превише савета: неусклађених, контрадикторних, нејасних, који изазивају збуњеност, осећај некомпетентности и промашаја у тој почасној улози мајке. Стижу са свих страна, што стручни, што лични -  бабице, другарице, лекари, хало бебе, школе родитељства, маме, блогови, инфлуенсери, случајни пролазници... Баш сви имају нешто да кажу, а и они који немају су чули од некога, па морају да пренесу. Очекивала је сагласје кад се буде нашла у некој родитељској дилеми. И сама сам прошла кроз - не воду беби, престаће да сиса – вода обавезно, дехидрираће - систем. Сви ти гласови стварају какофонију у већ хормонима пољуљаној здравој памети и расположењу. Ком царству се приклонити, како знати ко је у праву?

Нечије лично искуство може, али не мора уопште ништа да значи. Може и да обесхрабри. Свака беба, мама или породица је прича за себе. Шта год да саветујемо, ако не успе, родитељ може помислити да није довољно добар, поготово свеже испечена мајка. Колико размишљамо о томе? Да ли смо довољно одговорни када саветујемо? Да ли, за почетак, пажљиво слушамо и да ли чујемо младе мајке уопште? Велики део "пражњења" о родитељству из личног искуства бива усмерен на самог наратора, који ставља себе у први план, као у оним мушким причама из војске. Пажљиво слушање и покушај да стварно разумеш саговорника, често је много лековитији од потребе да даш неки свој одговор на прву лопту. 

Један антибиотик, један педијатар и једна књига

Онда се сетим мог детињства и чини се да је родитељима тада било једноставније и јасније. Лавиринт је имао мање тачака у којима се опредељујеш да ли лево или десно. Као родитељ малог детета имао си свето тројство – један педијатар, један антибиотик (Бактрим) и једна књига ("Ваше дете и Ви"). У дому здравља један човек прати дете од рођења, па на даље. Прати сву твоју децу, ако их је више и не чујеш контрадикторне савете, који некад долазе чак и од лекара. Ако је бактеријска инфекција, зна се - бактрим субтил. "Ваше дете и Ви" - сви је следе, радите исто и вероватно имаш осећај да радиш како треба. Сви се сећамо! Сагласје!  

Не мори те што си узео ове пелене, а не оне,  зашто ову формулу за дохрану, а не ону, читај састав да ли има канцерогених елемената, да ли цуцла од силикона или каучука, која колица, које седиште, да ли приватни лекар или вртић, која играчка је "здрава"... У бескрају могућности све мање знаш шта је исправно, осећаш се све промашеније, тражиш одговоре, а тржиште их нуди уз конфузију избора и опет се вртиш у круг. Све под хештегом "родитељство" добро пролази и ето читаве џунгле од понуде. Свако ДА носи своје НЕ и питање да ли смо урадили исправно. Либерални капитализам је капитализовао и родитељство. Сваки бренд може да саветује, више не верујеш ни лекару, не знаш да ли препоручује како би се одређена ствар боље продала, теорије о родитељству мењају се из сезоне у сезону...

Али, ко коме треба да изађе у сусрет? - не постоји правилан одговор на ово питање. То је филозофија читавог живота као таквог, ако мене неко пита. Превише је комплексно. Једино извесно је, чини ми се, да беба још не зна ни где се налази, а камоли како се излази у сусрет! Ипак, не желим да је обесхрабрим...

Родитељство је као и живот. Нема једног тачног одговора и не може се успоставити начело или правило исправног деловања колико год се одређени правци трудили да развију теорије које ће се потврдити у искуству. Сви закључци у најбољем случају могу да се примене на неку статистичку већину, али можда си баш ти или твоје младунче онај изузетак.  Не подлеже унапред предвидивим алгоритмима, још увек нема вештачке интелигенције која може да реши тај ребус боље од нас, сумњам да ће је и бити. 

Није било правила ни око порођаја – ниједан исти. Свака жена има своју причу, свака свој посебан заплет, свој јединствени доживљај, који је промени и дефинише. У једном трену роди се нови живот и одговорност да тај живот у потпуности зависи од тебе. За то никад ниси довољно спремна. Знаш само да ниси више у првом реду. У другом реду чучиш у ниском старту спремна да потрчиш спринт по потреби или да на леђима дочекаш ове из првог реда да се навале свом тежином, коју си навикла да носиш тих 9 месеци, кад је изгледало да све знаш.

Није било правила ни око тога на који начин створити то биће. Кад сте "нањушили" партнера, кад сте се одлучили за ту особу, кад сте пожелели потомство, кад сте се препустили тој авантури пратили сте дијалог неког свој унутрашњег осећаја из стомака - интуиције и  разума. 

Зашто би сад било другачије? Зашто унезверено окрећемо главу на све стране у бескрају најразличитијих извора информација заборављајући на поглед у себе уз утишавање свих звукова који долазе споља (изузев стручних савета медицинског особља који се односе на здравље, негу и исхрану)? Да ли је наша базична биолошка функција нарушена од кад смо се готово хируршки раздвојили од природе? Шта је пореметило сувереност с којом би мајка требало да наступа када се то мало срце пресели у спољну средину? Ко може боље да зна од ње? Све мање чујемо свој природни нагон, заборављамо да и то постoји, не верујемо му, очекујући да ће неки ауторитет споља, као и за све остало у 21. веку, да нам понуди готово решење или апликацију, која ће мистерију комплексности новог људског бића сажети у производ уз гаранцију и могућност жалбе. 

Сви знамо да дете треба васпитавати у складу са његовом природом, али васпитавамо га од првог дана и пре него што откријемо ту природу, тако је и откривамо. Огромна пажња усмерена је на бебу, док се наше биће паралелно бори да не изгуби себе. Учимо се родитељству кроз однос са децом, растемо заједно.

Први дани најтежи...

Тешки су први дани, можда баш зато што се не познајемо. Можда зато што нам нико није рекао или не довољно јасно да "нормала" пре и после доласка младунаца на "мејн стејџ" није исти појам, да ће бити хаотично, да ћемо бити радосни и узбуђени, али и уплашени, збуњени, уморни и усамљени пред свим изазовима, да ће то дете више прилагодити нас себи, него себе нама, да ћемо некада осећати амбивалентност према свему томе што смо до тада стварно желели и да ће нас без потребе бити срамота да то кажемо наглас. Нико није рекао да је и то у реду и да ни у томе нисмо саме.  Долазак бебе на свет мења комплетну динамику у кући, у ужој и широј породици, захтева ново прилагођавање, нове улоге и проналажење свих актера у њима. 

И ако си некако стекла утисак да ћеш бити испуњена чим добијеш дете, да ћеш се увек осећати добро, да ћеш уживати у сваком моменту, да ћеш увек тачно знати шта треба да радиш, јер си се припремила колико год си могла унапред – онда та очекивања једноставно нису била реална. Можда због тога имаш осећај да ниси довољно добра, али јеси – све док си поклонила своју пажњу и време, учила кроз искуство са својом бебом и док си дала све од себе! Не дозволите свим тим гласовима са стране да вас убеде да знају боље од вас, не дајте да вам одузму вашу супер – моћ! И као у авиону – прво ставите маску себи, па онда детету. Не заборавите да мислите и на себе и своје потребе.

Једна је мајка! Ја верујем да она увек уради најбоље. Природа је то већ уредила. Омогућите јој само мир, мало сна и мало тишине. Тако јој помозите. Пустите је само мало да дође до себе и тамо ће сама наћи све одговоре. Престаните да галамите око ње!