Оно када смо се случајно срели... на Инстаграму

Сећате ли се како изгледа откривање новог места у које сте тек допутовали, а да готово све већ нисте доживели унапред пипкањем екрана? Дешава ли се да залутате и откријете нешто ново, што пробуди узбуђење? Онај ефекат одушевљења пред нечим што вас изненади? Колико често имате прилику да откријете себе у ситуацијама за које нисте претходно изгуглали с ким се састајете, на ком месту, шта је тема састанка?

Сви читамо коментаре на све што можемо да замислимо како бисмо предупредили могућност грешке, упијамо информације које се смењују по одрђеном шаблону пред нама. Да ли је онда наше понашање аутентично или је након свега потпуно очекивано и предвидиво и да ли је у томе у ствари цака? Шта је са оним – на грешкама се учи?

Једна од основних људских потреба је потреба за сигурношћу и налази се одмах изнад физиолошких  на Масловљевој листи. Осим крова над главом, редовних прихода и сл, човек има потребу за стабилношћу, осећајем предвидљивости и сигурности нашег живота и окружења.

Можда се на овој јакој људској потреби базира и успех технолошких достигнућа и апликација које нам у одређеним ситуацијама помажу да умиримо сам осећај неизвесности нудећи нам брза готова решења, смањујући број непознатих у једначини, иако је стварност и даље иста.

Мењамо се ми, можда се мења и наша отпорност на неизвесност, бар се мени тако чини. Изложени смо садржајима за које алгоритми претпостављају да су у складу са нашим склоностима и интересовањима, иако их нисмо тражили – стижу нам препоруке онога за шта се претпоставља да "желимо" да видимо, слушамо или искусимо, тестирајући предиктивност нашег понашања у борби за кликовима, креирајући одређену слику света.

Вероватно и потреба за припадношћу и признањем, које по Масловљевој теорији следе даље, бивају привидно задовољене уз лајкове, шерове и коментаре на разне садржаје које делимо о себи.

Можда се базира и на томе што живот чине наизглед лакшим, што значи да ћемо се мање сами ангажовати у савладавању изазова. Мада, од силних шифара које треба попамтити или услуга које треба самостално дигитално себи пружити, нисам више сигурна да стварно јесте једноставније.

Океј, можда нешто и јесте. А, нешто је и извор стреса, док се питаш коме да се јавим ако нешто забрљам. Боту? И док увелико тапкамо по екрану развијамо нове навике, усвајамо нове обрасце понашања и перцепцију стварности. Брзо се мењамо. Колико смо свесни тога?

Способност да се прилагођавамо на све што стваран живот носи, да га сагледамо у целости и прихватимо и оно што нам одговара и оно што нам не одговара, да се сами снађемо, да толеришемо одређени ниво различитости, грешака, стреса, фрустрације, неуспеха, да кроз искуство успостављамо границе које нас штите, градимо односе са другима, развијамо социјабилност и емотивну регулацију, која ће нам помоћи да се изборимо са повишеним или непријатним емоцијама у одређеним ситуацијама, неке су од животних вештина неопходних за опстанак у стварном свету.

Да ли нас поменута достигнућа ометају у развоју ових компетенција? Како делују на развој адаптивних механизама код деце, која ће чак и свест и слику о себи градити уз присуство технологије која листа садржаје пред њима од рођења?

Истраживања ће се још бавити овим ефектима. Неки истраживачи повезују слабљење друштвених вештина као што је "читање" емоција или започињање необавезне конверзације са употребом паметних телефона. "Потребно је време и пракса да се те вештине развију", каже Џин Твенги, професорка психологије на Државном универзитету у Сан Дијегу. 

"Календар ме обавештава када имам следећи састанак, Вејз ми говори којим путем да идем, Спотифај шта следеће да слушам, Нетфликс шта да гледам, ако немам партнера вероватно већ користим апликацију за упознавање... Немојте ме схватити погрешно, уживам у томе да се непријатности одстране из мог живота, али у исто време то што нам je некадa неугодно, што радимо ствари у којима не уживамо, што смо уплашени и преузимамо ризике - представља један од начина да схватимо ко смо, а ко нисмо... Експериментисање и неуспеси су суштински важни за развој нашег индентитета. Мислили бисте да ћемо уз све ове препоруке бити самопоузданији, мање анксиозни и спремнији на оно непознато. А, шта ако нас све ово у ствари уназађује? Када уклањамо ризике, отклањамо и прилике за учење, развијамо ригидност у свету који захтева флексибилност", наводи Естер Перел, белгијска психотерапеуткиња, која између осталог проучава управо однос супротстављености људске потребе за сигурношћу, са једне, али и за слободом, са друге стране.

Овај антагонизам мени је лично добро познат и чини ме амбивалетном и по овом питању. Као и цео свет, вероватно. У ствари, онај део света који има привилегију да му ово буде тема. Многе мучи доживљај да им је технологија одузела приватност и слободу, да им краде време, да злоупотребљава податке о њима, да представља стални атак на концентрацију и пажњу, да изазива зависност, да некада бива извор лажних вести и рата дезинформацијама, а мени се чини да овакав свет губи готово сваку могућност за спонтаност, које се моја генерација сећа као нечег што је обележило нашу младост.

Спонтаност је доносила узубуђење, тест реалности, доживљаје и искуства која памтимо. Спонтаност је оно што разликује живо биће од машине, робота, вештачке интелигенције, алгоритма. Спонтаност је природност. И ја сам се носила мишљу да је у питању била само младост, али све више верујем да овај преекспонирани предиктивни свет, који сваки дан у виду паметних телефона носимо у џепу или ташни и нас чини истим таквима. 

Осврните се мало и сложићемо се - најбољи тренуци у животу дешавали су се спонтано. Неопходно је да се одлепимо од екрана, неопходно је да будемо присутни, неопходно је да се случајно сретнемо, да не будемо са пола мозга ни на сцени ни у публици - такав је тренутак, то тражи од нас, а ми и даље скролујемо. Да ли се и то могло предвидети?

Дешава се да се лајкујемо, а онда се на улици заобиђемо? Како смо дошли до тога? Шта нам се десило? Шта је данас природније?

Сигурно сте запамтили цитат из филма "Друштвена дилема": "Уколико не плаћате производ, онда сте ви тај производ." Уколико не плаћамо услуге, на пример, Фејсбуку, који користимо, онда смо ми та роба коју предузеће "Фејсбук" нуди клијентима.

Наша пажња, наши ставови, наше понашање веома је тражен артикал, а продавци брусе перформансе до тога да ће ускоро моћи и гаранцију уз цену о нама да дају. Уз disclaimer тј. одрицање одрговорности на које пристајемо својевољно и без проблема сваки пут када стиснемо: Yes, I accept (Да, прихватам).