Родитељски састанак

Како то да један школски колектив пред родитеље изнесе предлоге који личе на листу иза које стоји колектив полицијске станице? Како се у предлозима не препознаје увид да је трагедију изазвало дете, један од ученика неке школе? Зар није главно питање како је дете доспело до тог стања и како нам је то свима промакло? Како то или нешто слично да се не понови? Све изгледа као да се спремамо за неког непријатеља који долази "споља"
Родитељски састанак© FOTO TANJUG/ SAVA RADOVANOVIĆ

Прошло је већ месец дана, 3. мај оставио је водени жиг на све датуме који су уследили за њим. А, након тога и 4. мај.

Дани се не дају бројати као пре.

Прошле недеље стиже позив за родитељски састанак. Тема: упознавање родитеља са мерама безбедности школе.

У први мах осетих отпор да одем, изазван претходним искуствима да углавном сви ћутимо и климамо главом, у наученој беспомоћности тј. уверењу да не можемо ништа да урадимо, да су промене немогуће и ван наше контроле.

Трећи мај одлучно ми се супротставља, не дозвољава да тако мислим више никад у животу. Та ера се за мене лично завршила.

Крећем храбро, говорим себи  - фокусирај се, прати, полако и смирено, без упирања прстом, али активно, сви смо на истом задатку, мора сложно, али нема више ћутања. Често бих се раније суздржавала, јер од свих субјективности она најсубјективнија се односи на нашу биолошку децу, па се увек питаш да ли то омета твој рационални суд и коментар у вези са свим школским темама.

Осим тога, ја сам присталица поштовања институције школе, разредне/ог, наставнице/ника, учитељице/еља и њихових надлежности. Поштујем њихову професију и верујем да познају децу на начин који ми не можемо да сагледамо из родитељске улоге.

Разредна у небраном грожђу чита мере. Полицајац је на главном улазу преподне, а у другој смени дежура радник обезбеђења, објашњава кад је који улаз отворен.

Деца која се не осећају добро, не могу више ићи кући самостално, чак и ако су старијег узраста, већ само у пратњи родитеља – разредна констатује да то неће баш бити увек изводљиво. Требало би да јој деца сваког дана пред почетак наставе предају телефоне до краја наставе – али, и то је неизводљиво – често нису у истој смени. И углавом то је то.

Питам – како је могуће да сте Ви у ситуацији да излажете предлоге који су дошли из саме школе, а за исту ту школу су углавном неизводљиви?

Без дилеме ова жена је пристојна и чини се да разуме да све претходно речено углавном маши тему. Само слегне раменима.

Уз дужно поштовање воље да се нешто предузме и разумевање да је потребно да се потегне и за полицијским мерама, постоји вероватно и стручна процена о томе, али, још од тог родитељског се морим мишљу – како то да један школски колектив, састављен од директора школе, наставника, педагога, психолога и савета родитеља пред нас изнесе предлоге који личе на листу иза које стоји колектив полицијске станице.

У наведеним предлозима уопште нисам успела да чујем глас људи, који су свој професионални живот посветили раду са децом, иако знам да им је стало и да и сами нису најсрећнији с предлогом који презентују. Како се у предлозима не препознаје увид да је трагедију изазвало дете, један од ученика неке школе? Зар није главно питање како је дете доспело до тог стања и како нам је то свима промакло? Како то или нешто слично да се не понови?

Све изгледа као да се спремамо за неког непријатеља који долази "споља". Игнорисањем чињенице да је ментално стање деце нешто што зависи од свих нас, одричемо се могућности да било шта средимо. Како је изостала анализа колико му сви доприносимо или колико га нарушавамо и на који начин? Где су мере које се тога тичу? Полицајац зна шта треба да ради, али шта ми радимо са њима? Чему их учимо и какав пример им дајемо?

Овде не изостављам ни нас родитеље, ни наставнике, као ни целокупно друштво. Да ли смо ми потпуно ОК са тим да ћемо спроводити шта год да је план и програм и како год нам неко каже и даље? Зар немамо коначно импулс да активно мењамо све што није добро како би оно постало боље? Поготово оно што се директно тиче наше деце.

Полемика се развила када сам питала да ли су разговарали о томе да је притисак који школа производи на децу велики. Причам о 7. разреду основног школовања. Да се та тензија преноси и на родитеље, да притиска породични живот и да се оцене јуре као да све остало није важно.

Уз то, мањи је проблем то што имају пуно обавеза око школе и треба да их научимо да буду марљиви и вредни, али већи проблем од тога што су деца оптерећена је чињеница да су погрешно оптерећена. Да огромна количина информација коју бубају напамет неке од њих заувек демотивише у односу на школу, док некима ствара превелики стрес у трци да остваре сва та очекивања. Вештина бубања напамет није потребна апсолутно никоме од њих и неће им много користити у будућности.

Они су се родили са гуглом. Како да укачимо копчу са њима? Кад да буду више напољу? Причали смо о томе да је тема за један озбиљан васпитно-образовни систем и то шта значи бити добар човек, шта радиш кад је други у невољи, имаш ли осећај и одговорност да не повредиш друге. За мене то су теме и за старији, не само за млађи школски узраст. Ја бих томе додала и како снага заједнице лежи у сарадњи и одговорности, како да се конструктивно излази на крај са осећањима која нас муче, како их препознајемо и именујемо, као и популарне феномене савременог доба – њихово лице и наличје.

Чули смо и да су ученици огуглали на дојаве о бомбама, па се поставља питање да ли ће деца тиме манипулисати, будући да је наступило и правило да тог дана не морају да имају писмене провере и испитивања. Мене је ово доткуло. Много већи проблем од тога је баш то што су огуглали и постају толерантни на нешто потпуно ненормално, као и ми 90-их година.

Нисмо чули ниједну меру која се тиче тога како ћемо успоставити бољи систем поверења који ће дете у невољи мотивисати да се обрати некоме од одраслих, како ћемо успоставити бољи систем детектовања њихових стања. Имам лична искуства да се неке ствари не констатују или се можда чека да неко други изнесе тему на сто. Како ћемо вратити ауторитет у руке наставника и образовања као таквог? Како ћемо штитити наставнике од неразумних родитеља, децу од истих таквих наставника или наставнике од насилне деце? Како изгледају процедуре у случају вршњачког насиља и можемо ли их унапредити?

Чули смо да наставници немају законом/правилником предвиђен учинковит начин да се изборе са многим проблемима и како су им руке везане. О свему овоме бруји свака школска заједница годинама у назад и ником ништа. Чини се да постоји сагласност са разних страна бар око мапирања проблематичних тачака и то је већ нешто.

У свим овим питањима осетила сам прећутно слагање наставика, чија немоћ позива на то да им помогнемо. Да ми инсистирамо на тим питањима. Тешко је радити посао у којем не можете да нађете смисао, јер у дубини душе знате да је начин погрешан, а да је дошло неко ново време. Тешко је дати своју енергију и свој максимум деци у систему који је превазиђен, није довољно функционалан, чак и кад сте свесни тога.

Тешко је учинити градиво разумљивим, корисним, подстицајним и примереним деци нове генерације и дечјем узрасту, ако програме и уџбенике пишу људи академског нивоа без консултација и корекција људи из праксе, а онда се остави њима да се снађу у Бермудском троуглу између тог градива, деце и нас - родитеља. Тешко је градити ауторитет, ако га једни другима одузимамо пред децом, а цео друштвени контекст срозава и вас и вредности на којима образовање почива.

Сви треба да гурамо систем ка позитивним променама. Свако од нас у својој области, свако у својој заједници или школи. Без тога да после сваког оваквог родитељског састанка из сваке одељенске заједнице не оде бар неки записник или апел, иза којег стоје и разредни и родитељи, а који скреће пажњу на проблеме Министарству просвете нећемо стићи нигде даље.

Потребно је да се ангажујемо и много више од тога, да останемо упорни, јер је реч о нашој деци. Можда не знамо тачно решење, ал знамо које су то зоне на којима треба да се ради. Знамо да нешто мора боље и другачије. Можда све иницијативе и корекције треба да крену од нас грађана, људи са именом и презименом, који не чекају никог другог, јер имају одређену снагу у себи, у заједници којој припадају.

Верујем да би нас у томе подржали многи. Верујем и наставници. Нема више кога ни шта да чекамо. Помозимо једни другима. Сада смо сви на потезу. 

image