Ко кога оцењује новим правилником

Члан "одличан" 5 новог правилника о оцењивању доноси нове процедуре и старе полемике и недоумице поводом свеприсутног питања уплива родитеља у школски живот или рад учитеља и наставника. Ставка која говори о томе да родитељи могу покренути процедуру против наставног кадра уколико више од пола њих у једном одељењу сматра да се настава и други облици васпитно-образовног рада не спроводе у складу са законом изазвала је опречне реакције јавности.

Иако нико не спори потребу за процедуром којом родитељи могу исказати незадовољство одређеним аспектима функционисања школе или указати на свако несавесно поступање са децом, отварају се многа питања.

Заштити децу? Да! Али, од чега да, а од чега не? Да ли их штитимо или их презаштићујемо и где је та невидљива нит до које је то продуктивно, а одакле је контрапродуктивно? На који начин бисмо као родитељи проценили компетентност, методе или исправност критеријума наставног кадра? На основу оцена тј. резултата које дете постиже? Из разговора са дететом? Колико смо сами реални кад посматрамо своју децу и можемо ли уопште бити објективни?

Сигурно је да нисмо стручни, ако и сами не радимо у школи. Коме чешће тешко пада лошија оцена – детету или нама? Да ли смо спремни да прихватимо и толеришемо несавршености своје деце? Да ли деца треба да развију одређени ниво толеранције на фрустрацију и стрес, па чак и на одређени ниво неправде, јер нема савршеног система у којем неко није био некад слабије оцењен? Да ли се бунимо на исти начин кад им се поклони нека петица или за то имамо неку сасвим другачију перспективу? 

Синдикати и очекивања родитеља

Док су представници неких синдиката наставника ово доживели као још једну деградацију професије, представници неких других сматрају да је на овај начин успостављена транспарентнија процедура, јер су, како наводе, до сада могли анонимно бити пријављени Министарству просвете, просветној инспекцији, директору школе или препуштени суду друштвених мрежа.

Из искуства са школовањем своје деце није ми тешко да замислим да добар део родитеља једног одељења очекује да им деца буду не само одлични ђаци, већ да имају просек 5,00, тј. да буду изузетно успешни у петнаест потпуно различитих области. Теоретски лако је замислити да ће се брзо окупити око оваквих иницијатива сви они чија деца нису остварила одличан успех из одређеног предмета. Намеће се питање да ли ће ова процедура гурнути наставнике у ситуацију да под притиском поделе оцене које родитељи траже и лише себе стреса од којег их нико не штити.

Постоји ли у правилнику нека инстанца која штити њих од некада неразумних и нереалних очекивања родитеља? Колико пута имамо право да тражимо вар у току полувремена? Можда је то што ће жалбу родитеља преиспитати, усвојити или не усвојити стручно веће тј. наставници, директор и секретар у ствари покушај да се овом процедуром успостави неки баланс и да наспрам родитеља на тасу стоји школски кадар испред струке. Ипак, питање је како ће ово у пракси функционисати.

Примереност и прилагођеност наставног плана и програма и узрасту у 21. веку, о којем не одлучују, нити се у довољној мери питају људи са искуством у раду са децом одређеног узраста који треба да га спроведу у дело, чини ми се да изазива велики део фрустрације код свих актера у овом процесу, а сломи се на њиховом међусобном односу.

Године пролазе, ми стојимо у месту и претрпавамо програм који не позива на размишљање, анализу, повезивање, преиспитивање и креативност, већ се упорно бави репродукцијом података, одавно никоме потребном вештином. Како децу данас мотивисати да се тиме баве, кад у секунди могу доћи до огромне количине подата и која им је онда вештина заправо потребна? Наш образовни систем само привидно и про форме кокетира са савременим светом.

Чини се да сви овакви потези покушаја успостављања неких бољих правила само изокрену ледени брег наопако, па комплексност и дубина нагомиланих проблема излети на површину и онда га опет гурнемо назад, јер не знамо ни како ни одакле да му приђемо. Већ имамо море изузетно значајних података, увида и јасних смерница са међународног ПИСА тестирања, која спроводимо већ 20 година, а шта смо учинили у вези са тим?

Да ли ће смањена оцена из владања обуздати проблематично понашање

Ново је и поништавање писмене провере уколико је више од пола одељења добило недовољну оцену. Звучи смислено, јер то већ довољно говори о неуспешности и неостварености циљева педагошког рада.

Оцена из владања улазиће у просек већ од другог разреда, уз образложење да деца треба да схвате да је то како се понашају према другима и самој школи важно. По мени и важније од свега другог што у школи уче. Нема већег успеха школе од тога да из ње изађу добри и саосећајни људи. Свако насиље, бахатост и угрожавање других треба да изазове јасне последице у очима деце. Ипак, деца о понашању уче посматрајући одрасле, тако да је право питање шта понашање деце данас говори о нама и нашој оцени из владања.

Да ли ће смањена оцена из владања бити довољна да се неко озбиљније проблематично понашање реши? Сигурно неће! У основи таквих проблема у понашању деце леже неки много дубљи разлози, које треба прво стручно детектовати, а за решавање њих потребно је детету пружити и стручну помоћ и подршку са свих страна, не једнократно, већ континуирано.

Да ли школа има адекватне механизме и ресурсе да одговори на такве изазове и да ли је школа права адреса у том случају?

Како ће родитељ да оцени школског психолога

Ту долазимо и до теме школског психолога, чија се процена рада од стране родитеља потпуно нејасно и неком чудном аналогијом нашла у правилнику о оцењивању. Наиме, уколико више од пола родитеља једног одељења сматра да стручни сарадник не остварује задатке прописане законом по новом правилнику биће у могућности да покрене школску процедуру у којој ће учествовати други стручни сарадник, секретар и директор, који потом доносе одлуку о прихватању или одбијању жалбе. На основу чега би пола родитеља једног одељења могло да буде упознато са тим да ли стручни сарадник обавља свој посао у складу са законом? Колико су људи уопште упознати са тим шта је педагошка психологија, шта је опис посла школског психолога или педагога и могу ли бити компетентни за овакве процене?

Интуитивна претпоставка просечног човека да је школски психолог нешто слично као и клинички психолог само зато што ради у школи, нема везе са реалношћу. Друштво психолога и педагога уложило је приговор сматрајући да се новим правилником скреће пажња са потребе решавања суштински стручних питања образовања и васпитања на родитеље. Не спорећи потребу за надзором запослених у школи, сматрају да родитељ може уложити приговор на понашање психолога/педагога, али да питања њихове стручности не може бити у рукама никог другог до стручних органа ван школе.

Шта су праве потребе школске реалности, шта су очекивања родитеља и колико превазилазе постојећи систем и капацитете?

Замислите свет у којем је најпожељнији посао – посао просветара и само најбољи међу нама добијају шансу да раде са децом... Зар то није нешто што бисмо сви волели? Зар то није најбољи пут до неког бољег света и доказ да су нам деца оно највредније што имамо? А, сад размислите о томе колико је оних који данас желе да раде у школи. Све их је мање. Биће да није баш само због родитеља који трпе гомилу неких других притисака, неизвесности, кризе поверења. Можда ипак није требало кренути од оцена, него од почетка. Оцене долазе тек на крају.