Огледало реалности у ђачкој петицији

Да ли нас је почетком октобра, баш у дечјој недељи, изненадила петиција за коју се претпоставља де је стигла од деце, са захтевом да се радна недеља смањи на четири дана? Или нисмо ни стигли да обратимо пажњу на њу у мору других дешавања?

Уз поменути захтев стигло је и кратко објашњење да школа не оставља довољно времена за друге активности. Иза петиције стоји мистериозни оптимистичан надимак Uspecemoo, који мени звучи аутентично дечје и младалачки, као и сам текст предлога, иако не знамо ко је заправо успешни покретач ове иницијативе. 

За свега неколико дана скупило се чак 50.000 потписа, а претпоставља се да велики постотак чине управо ђаци, који су за собом на линку https://www.change.org/p/škola-da-traje-4-dana-nedeljno оставили веома упадљиве коментаре на поменуту тему. Сведочанство изгубљеног смисла образовања у очима младих или деце.

Од углавном очекиваних "немам времена за уживање" или "преморен сам", може се прочитати и "зато што ми школа даје суицидалне мисли и бирам са ког моста ћу да скочим", "једино што добијам од школе поред оцена и испита јесте жеља да ме сахране младог" и сл.

Коментари су непријатни на више нивоа и чини се да је ова петиција отворила много више од питања броја радних дана.

Шта нам деца поручују? Шта се ради са оваквим незадовољством? Нису ли они фокус целог система који се овом темом бави? Укратко, мени све звучи у најмању руку као да хорски чујем децу која кажу – напорно је, не разумем поенту и губим мотивацију! Или - чему то служи, а уз то и не ради! – као неки стари телефон који је одавно изашао из употребе. 

Пале се различите лампице на контролној табли свих нас који смо родитељи, чији систем нарочито после 3. маја више никада неће бити на стенд-бај режиму, јер заправо у многим од коментара у великој мери препознајемо реалност коју живимо и ми, и наша деца.

Као да се породични живот са децом од старијег школског узраста одједном поделио на привид нормалности и хармоничност у месецима распуста и неку општу трку и пресију која се прелива на све чланове породице кад се у школској години на старијег основца залауфа више предмета него што дете има година, сваки са својом огромном количином различитих информација за прогутати без жвакања у што краћем року.

Лупи дете по леђима да се не задави, шта ти друго остаје!

Отворила се дебата о томе ко је писао петицију, како је предлог непромишљен и како ће деца савладати градиво за четири када не успевају лако ни за пет. Ако овако банално посматрамо ствари одговор ће бити лак – нека се план и програм гура ко коцка кроз кружни отвор по сваку цену па куд пукне. Најављује се нека нова реформа, као да смо оне претходно започете успешно имплементирали или довршили.

Знамо ли где су застале, да ли се радила нека озбиљна евалуација резултата, да ли их је неко интерпретирао јавности, родитељима, деци? Зар нису деца најважнија тема и зашто не?

Већи проблем од тога да ли су деца преоптерећена за мене је у томе што су потпуно погрешно оптерећена и што вештине које развијају предвиђеним планом и програмом нису у служби припреме за захтеве реалности која их чека. И управо то деца препознају и виде јасније од свих нас.

То је оно што нас све заједно онемогућава да бранимо концепт у који ни сами више не верујемо, јер га је реалност срушила.

У ери Гугла, а сада и вештачке интелигенције, потпуно је превазиђено учити велику количину података напамет, али није превазиђено учити децу да баратају информацијама које су им на располагању, није превазиђено учити их да селектују и анализирају информације, да се питају како и чему могу да им користе. Када се буде тражило од њих да смислено оперишу доступним информацијама неће изостати ни меморисање онога што је суштински важно да знају.

Чему служи бубање назива лабораторијског посуђа које никад ниси видео у првој лекцији из биологије у 5. разреду када се као неким погрешним хируршким захватом споје смајлићи и цветићи који су владали до 4. са преобимним и нагло апстрактним појмовима и дефиницијама већ наредне школске године, два месеца касније? 

Шта се деси са поражавајућим резултатима наших ђака на ПИСА тестовима, па да ми ко без бриге и даље лагано терамо по старом? Ко сноси одговорност за то?

Растерећење школског програма траже не само деца, тражили су га и синдикати и Друштво директора школа Србије, али се опет ништа не деси. Али, осим растерећења, време је да преиспитамо цео концепт на којем школство почива.

После ове петиције све више размишљам о томе како је тек само привид да деца и млади нису друштвено ангажовани. Они заправо већ мењају реалност, као што приметно већ мењају радно окружење и услове на тржишту рада. 

У Алтернативном извештају из 2023. године наводи се да млади у Србији следеће теме издвајају као горуће друштвене проблеме: образовани систем, систем вредности и стање животне средине.

Дакле, нису искључени, реагују на дешавања у друштву, изгледа да су само форме ангажовања другачије. У том светлу ова петиција не појављује се можда случајно баш у овом тренутку када они виде да више није потребно да си у канцеларији јер је технологија омогућила да радиш и од куће или са плаже, у тренутку када се пуно прича о балансу пословног и приватног живота.

И коначно у тренутку када све више људи има управо могућност да ради четири дана у недељи, док је пети дан нека врста релаксиранијег радног ангажмана или краћег радног времена. За то време њихова школа изгледа скоро исто као у наше време, тоалети поготово.

У том смислу ову петицију треба посматрати из позитивног угла. Покренули су питање које их се тиче, искористили су платформе са којих се у данашње време заиста и утиче на свест и друштво, које могу да добаце до већег броја људи ако се тема погоди и добро адресира. А, изгледа да јесу погодили и тему! Стиже још један challenge са њиховог терена, на који још једном пропуштамо прилику да уђемо. А не би било лоше да одраслима ово буде инспирација, а не фрустрација, па да их некад нешто и питамо и поделимо тај challenge са њима.