Аустралијан oпен - прича о пркосу и поносу - кад забрањени узвраћају ударац

Тениске шампионке дочекале су церемонију доделе пехара без права да истакну заставу своје земље и повратак прогнаног тениског краља са "имунитетом крда", коме је отац након притиска јавности напустио турнир - тако би могао да гласи кратак опис дешавања са двонедељног Отвореног првенства Аустралије у тенису.

Иако је Аустралија део поднебља заштићен круном Комонвелта и припада колективном Западу, има нечега у тој источњачкој карми од које се не може побећи. Баш такав феномен бумеранга се закувао годину дана од како се, према тврдњи Новака Ђоковића, десио највећи изазов у његовој каријери. Ипак је остало нешто у тој витешкој правди у спорту, барем у траговима, колико год политика или неке више силе покушавале да скроје ново лице "једне истине".

Феномен Нолбурн

Када се у финалу турнира у категорији женских јуниорки нађу две Рускиње, а у сениорској женској конкуренцији победи Белорускиња, којима је забрањено да истакну обележја своје земље, док су се у мушком финалу сусрели Грк - Стефанос Циципас, чија је мајка Јулија Апостоли рођена у Русији и која је између осталог наступала и под заставом Совјетског Савеза, и са друге стране стане Новак - тениски краљ који је претходне године био политички талац последњег крика "демократије", можемо слободно да кажемо да забрањени узвраћају ударац.

Режију ове драме потписују пркос и снага воље - зачини без којих се не може успети, барем не на овакав начин. Новак је у говору након освајања титуле потенцирао управо да нико нема право да било коме украде снове и да је некад тешко детињство, вероватно алудирајући на сопствено одрастање, заправо потенцијално позитивна ствар која може да вас учини само супериорнијим и јачим.

Финале за најбољу младу тенисерку између Aлине Корнејеве и Мире Андрејеве било је једно од најдраматичнијих икада. После меча играчице, а ван терена пријатељице, похрлиле су једна ка другој у загрљај и праснуле у сузе осетивши набој емоција, попут оног Новаковог после његовог финалног меча.

Белорускиња Арина Сабаленка се изборила за свој први гренд слем турнир и најавила будућу блиставу каријеру, док је Новак десети пут уклесао своје име на ушатом трофеју чиме се уписао у историју Мелбурна, за који можемо да кажемо да је сада "мало и наш" град и да би комотно могао да промени име у "Нолбурн".

Малигни вишак слободе и(ли) акутни вишак историје

Милитантна демократија аустралијског типа је врло специфична. Сав свој "сјај" показала је по неретко бруталним сценама које су кружиле интернетом у покушајима полиције да спроведе владине анти-ковид мере у дело.

Научили смо да неписано правило у Аустралији гласи, да нисте довољно уређена и слободна земља, ако вам на улазима на стадионе не стоји упутство које су заставе забрањене, и зашто.

Све ме мање чуди што су емуи "дигли устанак" против Аустралије тридесетих година прошлог века и волшебно победили.

Тај анимални и антицивилизацијски принцип упутства о забрани застава на уласку на стадионе, уз обавештење које стоји са приказом застава које можда личе на руску и белоруску али нису забрањене, неки би у мање пристојним државама назвали примером расизма.

Иако су српски навијачи имали проблема са заставама наше земље током турнира, јер је сувише личила на руску, највеће последице на својој кожи због успутне и куртоазне фотографије са навијачима који су, испоставило се, носили забрањене заставе, осетио је Новаков отац - Срђан Ђоковић.

Успутно фотографисање са "забрањеним заставама" третира се као непотребни вишак слободе од стране власти са експресном друштвеном пресудом и позивом на депортацију починиоца прекршаја.

Након великог притиска јавности, Срђан Ђоковић се није више појављивао на турниру, док су се брже-боље огласили разни новинари, политичари и браниоци демократије, који су једва чекали да насрну на Новака и неминовно изврше психички притисак на српског тенисера, што је код њега покренуло, како је сам рекао, лавину емоција.

Заборавили су само на једну компонетну Новакове личности. Пркос, који је као и раније, дао резултат супротан очекивањима оних који су хтели да га уздрмају.

Малигни вишак историје, који се Србији спочитава из западних амбасада делује бенигно, када се упореди са малигним вишком демократије, која је била на делу у Аустралији.

Грешка у Матриксу је могућа, или: како (не) попити пилулу

Овај свет не би био толико занимљив и непредвидив да не постоје грешке у Матриксу.

За разлику од култног филма, у овом свету не постоје црвене и плаве пилуле, већ избор да се боримо по правилима која су постављена, не нужно праведна, али дају простор за победу онима који не одустају и након свих препрека на које су наишли.

Новак је креирао своју историју, причу и реалност пред очима милиона, између осталих и Била Гејтса, који је присуствовао финалном мечу у Мелбурну.

Главни заговорник имунизације и наводни филантроп гледао је на делу једног изворног спортисту који не узима "пилуле" да би живео по туђим правилима, већ живи да поставља сопствена.

Новак није киборг, да јесте, та лажна савршеност вероватно би одустала од наступа у финалу јер то не би било рационално након повреде коју је осетио након полуфинала.

Новаков тренер Горан Иванишевић је на конференцији за новинаре рекао да би након магнетне резонанце задње ложе, после полуфинала, 97 одсто тенисера одустало од финала, али не и Новак, за кога је рекао да је са друге планете.

Просто је: савршене несавршености чине човека непобедивим у биткама које рацио не може да објасни, и које се људима са стране чине као унапред изгубљене.

Та реченица Новаковог тренера подсетила ме је на немиле јануарске сцене које су се десиле српском народу на КиМ и у Сарајеву.

Млади фудбалери који су нападнути, као и њихови родитељи, нису отишли након тога, већ су остали на турниру и нанизали победе. Док су браћа Стојановић после кише метака испаљених на њих преживели из болнице тешко дишући од болова, послали симболичку поруку да се тиме неће заплашити.

Тако је Новак још титулом у Аделејду која је претходила Мелбурну најавио да ће бумеранг ефекат у Аустралији бити онакав какав он одлучи, а ове године крај је био величанствен, историјски свакако у статистичком смислу, али пре свега у симобличком - потпуно тријумфално.

Филозофија лава

Нема боље алегорије са Новаковом победом и другим наведеним симболима пркоса од оне сцене из филма "Небеска удица" када, уз потресну музику Влатка Стефановског од које сузе саме на очи долазе, Небојша Глоговац који тумачи лик Каје каже свом сину Јовану: "Знаш ти како се постаје прави шампион? Тако што изађеш на терен кад је најтеже. И победиш."

Осим што ћете знати да сигурно нисте роботизовани уколико вас превладају емоције, уз ту композицију и фабулу филма, сазнаћете и да је формула те реченице применљива од политике до било ког животног ринга.

С друге стране, филозофија дефетизма лажних душебрижника и оних који су прошле године суфлирали и прижељкивали Новаков крај каријере, нису могли да добију бољи одговор, и то примером у пракси - на терену. Ту се већ ради о филозофији лава, коме ни крдо хијена не може ништа.