Буђење класне свести на филму

Крај фебруара и почетак марта обично је период године када се, због додела Оскара и нашег Феста, доста говори и пише о филмовима и када се своде утисци и састављају листе најзапаженијих остварења у протеклој години.

Међу свим истакнутим насловима, постоје два филма који, по скромном мишљењу аутора ових редова, заслужују да буду посебно издвојени, јер потенцијално најављују почетак једног тренда који испуњава све предуслове да буде револуционаран. Ради се о остварењима "Троугао туге" и "Мени".

Заједничко за оба ова филма, поред тога што имају специфичан европски педигре и сензибилитет, јесте то што и један и други говоре о класним односима и класној свести на један неувијен, врло духовит и на моменте дрзак начин какав дуго није виђен у америчкој кинематографији главног тока.

Треба напоменути да су у последњој деценији проблеми економске неједнакости и убрзаног раслојавања табу тема у Холивуду, где далеко више воле да снимају срцепарајуће, политички коректне лимунадице о мукама трансродних особа и злу белачког расизма него о томе како радници некада просперитетних индустријских градова масовно остају без посла и како преко 30 милиона људи у Америци нема ни најосновније здравствено осигурање.

Као да Холивуд још увек функционише по плутократским упутствима које је за филмску индустрију 1947. саставила Ајн Ренд, руска имигранткиња јеврејског порекла и списатељица која је фетишизовала амерички индивидуализам, егоизам и похлепу до крајњих граница, па је тако саветовала филмским студијима да у својим филмовима нипошто не идеализују "обичне људе" и да ни случајно не критикују тадашње богаташе и индустријалце, као што је то имао обичај да чини генијални и непослушни Чарли Чаплин, јер на тај начин подривају капиталистички и предузетнички дух нације.

За разлику од Ајн Ренд, норвешки редитељ Рубен Остлунд, аутор филма "Троугао туге", који се отворено самоидентификује као комуниста, нема никакав проблем да покаже наказно наличје владајућег економског система у коме углавном паразити просперирају и луксузно живе, док вредни и способни људи таворе на дну социјалне пирамиде. Он своје јунаке смешта на луксузно крстарење на коме се врзмају милијардери из ИТ сектора, руски тајкуни, инфлуенсери са друштвених мрежа и многи други самозадовољни чланови повлашћене глобалне касте.

Након бродолома, који би се могао прочитати и као метафора за ковид пандемију, испоставља се да су сви ти моћни, имућни људи потпуно бескорисни и беспомоћни у промењеним спољним околностима на пустом острву, а да једина која уме да лови рибу и да упали ватру јесте чистачица са брода која је у владајућем поретку била потпуно маргиналихована, на самом дну друштвене лествице. Испоставља се да у тој новој реалности далеко више вреди једна средовечна чистачица него млада, згодна манекенка чији је једини таленат прављење селфија. Самом бродолому непосредно претходи изузетно духовита и луцидна пијана ноћна идеолошка расправа између капетана брода, америчког марксисте, кога игра Вуди Харелсон и руског тајкуна, заљубљеника у капитализам, која би се могла и описати, парафразом Мориса Жолија, као дијалог у паклу између већ поменутих Чарлија Чаплина и Ајн Ренд.

Ситуација се на острву драстично мења, као и хијерархија бродоломника, па дојучерашњи ватрени заступници капиталистичке идеологије муњевито постају поборници оне старе комунистичке крилатице "од сваког према способностима, свакоме према потребама".

Инверзијом "производних односа" на острву и њиховим каснијим изненадним враћањем у првобитно стање, са свим последицама које те промене доносе, Ослунд нам открива саму срж капиталистичког система, који се увек заснива на доминацији и експлоатацији, а не на фер-плеј такмичењу и задовољавању стварних људских потреба како тврде његове апологете.     

Исто тако, одавно је још француски афористичар Никола де Шамфор приметио да се свако друштво, у основи, дели на две класе: на оне који имају бољи апетит него вечеру и на оне који имају бољу вечеру од апетита. Неповерљивим ("сит гладном не верује") и непомирљивим односом између те две економске и гастрономске класе бави се филм "Мени" Марка Мајлода који на црнохуморан начин третира противречности савременог друштва у коме су храна и њено конзумирање постали инструмент класне демаркације.

Иако су многи критичари овај филм, због експлицитних сцена насиља и напете атмосфере, жанровски сместили у хорор фиоку, прецизније би било рећи да се ради о надреалној и прилично суровој буњуеловској сатири која се подједнако руга претенциозном свету "високе кухиње" (haute cuisine), који се помодарски врти око ексклузивних ресторана са Мишелиновим звездицама и егзотичним јелима, али и булументи пребогатих, испразних и блазираних скоројевића који потврду свог друштвеног положаја и класне надмоћи траже у тобоже рафинираним и прескупим гастрономским уживањима која су недоступна обичним смртницима.

Режисер и сценариста филма Марк Мајлод познат је по раду на ХБО серији "Наследници", која је такође незаобилазан део кинематографског/телевизијског таласа извргавања руглу декаденције и ексцеса оних "један одсто богаташа" који широм света изводе баханалије и обедују деликатесе попут ретке француске птице ортолана (неколико хиљада евра по једном сервирању), док обичан народ, притиснут инфлацијом, све теже крпи крај са крајем.

У филму "Мени" улогу анђела класне освете преузима не себе славни кувар Словик, у маестралном тумачењу Рејфа Фајнса, који је строги перфекциониста и смели иноватор коме је дојадило да "покушава да задовољи непца оних који никада и ничим нису задовољни". Смисао његовог живота и његова страст за кулинарском уметношћу угасила се пред баналношћу, похлепом и простотом оних који, у владајућем економском систему, једини могу себи да приуште плодове његове креације. Како би отишао уз велики, осветнички прасак, он окупља на изолованом острву шаролику групицу богаташа, квазихедониста отупелих чула и стерилног духа којима, заједно са својом фанатично оданом пролетерском послугом из кухиње, планира да сервира упечатљив последњи оброк. Сви гости његове финалне кулинарске демонстрације пажљиво су одабрани тако да симболично представљају различите делове глобалистичке елите која је остатку друштва уништила радост уживања у многим стварима, па и у храни.

Једина која има шансу да се спаси сигурне смрти је тајанствена девојка Марго, "падобранац" међу гостима, коју игра Ања Тејлор Џој, али само под условом да се добровољно одрекне снобовске претенциозности и размажене каприциозности друштва у коме се сасвим случајно обрела и коме суштински не припада.