Сумрак идола и сирочићи Запада

Пре неколико дана, лидер култне британске групе Пинк Флојд Роџер Вотерс преко видео линка обратио се, на позив Русије, Савету безбедности УН како би апеловао на читаву међународну заједницу да се крвави сукоб у Украјини што пре оконча.

Вотерс је у свом наступу говорио мирно, надахнуто и врло прецизно, наводећи да се обраћа Савету "у име огромне планетарне већине која нема свој глас, а која жели да живи у миру и равноправности који нам омогућавају да бринемо о себи и својим најмилијима".

Иако је осудио руску специјалну војну операцију као нелегалну повреду територијалног интегритета и суверенитета Украјине, Вотерс је инсистирао на томе да је руска операција била испровоцирана, у великој мери деловањем Сједињених Америчких Држава и Велике Британије, али и осталих западних сила које су хушкале, наоружавале и гурале марионетски кијевски режим у самоубилачки војни сукоб са Москвом.

Роџер Вотерс на СБ УН: Русија није почела Специјалну војну операцију без разлога

Сви они који дуже времена прате Вотерсов јавни ангажман могу да посведоче да је његово доследно и бескомпромисно залагање за мир и супротстављање сваком облику империјалистичке агресије сасвим у складу са прогресивном музиком коју је стварао и свирао његов славни бенд, музиком која је увек у први план истицала концептуално осмишљен и софистициран позив на индивидуално критичко промишљање и отпор тоталитаризму.

Вотерс је, такође, један од ретких западних селебритија, уз недавно преминулу модну креаторку Вивијен Вествуд и старлету Памелу Андерсон, који су дали подршку прогоњеном и утамниченом Џулијану Асанжу, у његовој прометејској борби за бољи и слободнији свет.

За разлику од Вотерса који је осветлао образ својој професији, огроман број легендарних рок уметника и поп културних идола Запада пао је на испиту интегритета, објективности и елементарне људске части.

У последњих годину дана готово да није било значајније јавне личност на Западу која није потпала под дириговану антируску хистерију.

Већина се задржала на истицању украјинских застава и скупљању новчане помоћи за избеглице и настрадале, али има и приличан број оних који су у свом моралном егзибиционизму и "сигнализирању врлине" отишли и неколико корака даље, постајући на тај начин прави медијски промотери НАТО агенде.

Један од њих, амерички глумац Шон Пен постао је толико близак са Владимиром Зеленским да му је чак поклонио и свог Оскара, а слике размене нежности између њих двојице претиле су да надмаше и еротски набој легендарних пољубаца фронтмена ирске групе U2 Бона Вокса са босанскохерцеговачким амбасадором у УН Мухамедом Шаћирбеговићем, који су средином деведесетих значили смртну пресуду у пи-ар сфери и ваздушне нападе за Србе у Босни.

Шта се догодило у међувремену?

За многе који не прате помно Пенов рад, ово је могло деловати као изненађење, јер је Пен наизглед увек наступао као антихоливудски бунтовник и неконформиста који критикује америчку спољну политику, али и због тога што је његов отац, глумац и режисер, Лео Пен својевремено био на макартијевим црним листама због левих тенденција и русофилије.

Исто се може рећи за Пеновог блиског пријатеља, фронтмена групе Перл Џем, Едија Ведера који је некада био заклети противник америчког милитаризма, а који данас током концерата махнито маше украјинским заставама и позива на бомбардовање Москве.

Слично резонује и гитариста Бруса Спрингстина, Стив Ван Зант, познат и по улози Силвија из култне серије "Породица Сопрано", који пред сваки наступ боји своју гитару у плаво-жуто и на твитеру позива америчке политичаре да наоружају Украјинце како би били у стању да неки руски град читав дигну у ваздух.

Музичари некад свирали за мир

Некада давно, у време Вудстока, рокери су свирали бесплатне протестне концерте за мир и тражили разоружање и повратак америчких војника из Вијетнама, док данас крвожедно хушкају на нуклеарне сукобе и призивају војне интервенције.

Шта се догодило у међувремену? Како су сви ти слободоумни бунотвници и пацифисти у временском периоду од само неколико деценија постали проститутке "дубоке државе" и слуге војно-индустријског комплекса?

Угледни амерички књижевник и новинар Гор Видал, познат и као велики циник, још крајем осамдесетих је у серији есеја у "Венити Феру" износио своју тезу да је рокенрол тај који је задао одлучујући ударац Совјетском Савезу и комунизму, јер је младима Источне Европе пружио визију једног слободнијег, богатијег и шаренијег света. Или како каже познати амерички теоретичар медија Нил Постман, "наше победе смо остваривали тако што смо, уместо тенкова и авиона, слали плоче, видео касете и стрипове".

Ко је читао изврсну књигу Франсис Стонор Саундерс "Хладни рат у култури" добро је обавештен о томе како је након Другог светског рата ЦИА спонзорисала и вешто користила познате европске интелектуалце и уметнике, углавном бивше, разочаране левичаре, као инструмент у борби за сузбијање совјетског утицаја и промоцији америчког начина живота и либералне демократије као пожељног глобалног модела.

Данас, када је висока култура углавном импотентна и невидљива за шире друштвене слојеве, главно оружје у промоцији америчке меке моћи управо су постали естрадни забављачи и креатори популарне културе. Они су ту да буду лутке на концу, манекени "великог ресета", идеални као инфлуенсери и промотери "праведних војних интервенција", ковид репресивних мера, LGBTQ+ агенде, кенсел културе и свих других стравичних, противприродних и антихришћанских експеримената над телима, умовима и душама становника ове убоге планете.

Од почетка специјалне војне операције више нема никакве дилеме да за Русе и за Србе, у њиховом непатвореном, православном облику, нема места у том Врлом новом свету.

Питање је само да ли ћемо, индивидуално и колективно, имати снаге да разрешимо ту когнитивну дисонанцу која нам је свима усађена још у младости, а која нас тера да волимо и пратимо западну (читај америчку) популарну културу, док истовремено осећамо гађење и отпор према америчкој спољној политици. Јер постало је готово немогуће и непристојно волети "Ратове звезда", а истовремено читати како Марк Хамил прикупља новац за куповину убилачких дронова украјинској војсци.

Време је да одрастемо

Исто тако, помало је мучно уживати у авантурама дечака чаробњака Харија Потера и упијати сву ту нескривену англофилију, док његова ауторка Путина пореди са есенцијом зла Волдемортом и симболично баца чини на њега.

Нема никакве сумње да, ако се, не дај Боже, код нас на Балкану поново закувају ствари, да ће сви ови агенти од утицаја истог тренутка да се окрену против Срба на исти начин на који су данас нашпановани на Русе, па ћемо поново имати песме као што је "Мис Сарајево" и филмове попут "У земљи крви и меда". Већ смо то једном проживели, немамо више право да будемо изненађени и збуњени. Време је да одрастемо и да престанемо да будемо сирочићи Запада, вечито жељни љубави и поштовања које никада нећемо добити.