Реквијем за америчку меку моћ
Након пада Берлинског зида и слома комунизма, појам “меке моћи” био је, уз Фукујамин “крај историје”, један од најчешће рабљених израза за теоријско објашњавање и практично потврђивање америчке хегемоније у новом, униполарном светском поретку који је израстао на рушевинама хладноратовске епохе
Аутор синтагме "Мека моћ" био је Џозеф Нај, харвардски политиколог и бивши помоћник америчког министра одбране, који је појам први пут употребио 1990. у делу "Осуђени на вођство".
Касније је разрадио тај свој концепт у књизи "Мека моћ - путеви успеха у светској политици" (2004) у којој је инсистирао на томе да је за одржавање америчке доминације на глобалној позорници, поред војне силе и економске снаге, пресудно значајна и тзв. мека моћ, која се састоји од способности привлачења и убеђивања других актера у исправност америчке позиције.
Ако моћ дефинишемо као "способност да се утиче на понашање других како би се остварили сопствени циљеви", онда је, по Нају, дугорочно далеко пожељнија и ефикаснија моћ завођења и обезбеђивања добровољног пристанка него моћ присиле која се постиже тврдим средствима као што су употреба оружја или економских санкција.
Као главне изворе и инструменте америчке меке моћи Нај је истицао америчку масовну културу и вредности које она оличава, односно државне институције и спољну политику која има морални легитимитет.
Тешко је отети се утиску да је, после вишегодишње пандемије короне и годину дана војног сукоба у Украјини, та толико мистификована димензија пројектовања америчке моћи, онако како је првобитно дефинисао Џозеф Нај, на можда и најнижем нивоу у новијој историји.
Већ сада се може констатовати, што потврђује и индијски политиколог и бивши саветник премијера Индије Шившанкар Менон у ауторском тексту за часопис "Форин аферс", да Америка није успела да политички и економски изолује Русију, као и да земље Глобалног југа нису прихватиле наметнути амерички наратив о руској агресији против које се читав свет мора борити по сваку цену.
Просечни становник Мексика, Египта или Индонезије, без обзира на све холивудске филмове и пропаганду, далеко је пре склон да перципира Америку као потенцијалну претњу и непријатеља него Русију.
Поред тога, држање за време мигрантске кризе и акције попут терористичке саботаже Северног тока, истањиле су ионако врло климав кредибилитет који су Американци имали међу сопственим савезницима, па тако, према једној недавној анкети у француској штампи, осам од десет Немаца и Француза верује да су амерички интереси најчешће директно супротстављени интересима Европе.
Очигледно је да је толико потенцирано “европско јединство” у антируском ставу заправо последица огољене принуде, а не слободног избора и заједничких интереса.
Пропаст медија
Драстично је опала и способност западних корпоративних медија, под америчком контролом, да убеде остатак света у исправност њиховог тумачења најважнијих догађаја на светској позорници. Данас извештавању Си-Ен-Ена и Би-Би-Сија више нико не верује, не само у земљама Трећег света већ и у самој Америци и Западној Европи, док су пре само пар деценија суверено владали као искључиви медијски арбитри истине и етике у међународним односима.
Колико Американци више нису у стању никога да искрено убеде у било шта и привуку на своју страну, сведочи и наш пример, јер, после више од две деценије упорног испирања мозгова и безмало милијарди долара уложених у различите медијске и друштвене НВО пројекте промене свести српског народа, све анкете јавног мњења показују да је преко осамдесет одсто грађана категорички против увођења санкција Русији и против било каквог, формално или неформалног, признања Косова и Метохије као независне државе.
Покушаји да се испослује српски пристанак на тзв. француско-немачки план за нормализацију односа између Београда и Приштине служе се искључиво најтврђим могућим средствима притиска, односно имплицитним претњама новим војним акцијама и економском изолацијом и санкцијама, а не неким меканим инструментима привлачења и потенцијалне награде. Другим речима, шаргарепе више готово да и нема у понуди, остала је само огољена, крвава батина.
Толико о Најовој "беневолентној хегемонији" Ујка Сема која је дуго успевала да сопствену империјалистичку агресију, спољнополитичко лицемерје и двоструке стандарде упакује у атрактивни гламур Холивуда, рокенрол музике и технолошких иновација из Силицијумске долине.
У том смислу, далеко је било лакше убедити остатак света да треба да тежи америчком сну док је тај сан био оличен у топлом гласу Френка Синатре или Елвиса Прислија, правдољубивим научнофантастичним филмовима из серијала "Ратова звезда" и акробатским закуцавањима Мајкла Џордана него данас, када оно што се извози из "фабрике снова" углавном спада у домен квир идеологије и противприродних трансхуманистичких експеримената који су страни и одбојни сваком религиозном и традиционалистички устројеном друштву.
Америчка верзија демократије
Што се тиче политичких вредности и друштвеног уређења, ту је стање још проблематичније. Тешко је искрено веровати у америчку верзију демократије, слободних избора и владавине права када водећи амерички медији покривају и оправдавају очигледну крађу председничких избора у самој Америци, а друштвене мреже бахато и самовољно цензуришу и искључују тада још актуелног председника и онемогућавају му да се јавно оглашава и комуницира са грађанима.
Још је теже прихватити америчке моралистичке лекције о глобализованим људским правима, мултикултурализму, инклузији и равноправности када у самој Америци грађане полиција дискриминише и убија као псе по улицама само због тога што су погрешне боје коже.
Није више лако ни гајити илузије, на чисто себичном, материјалистичком нивоу, у позитивну селекцију, економски либерализам и фамозни предузетнички дух, који чине есенцију "америчког сна", када свакодневно преко баре стижу примери распомамљене културе поништавања која, због најчешће вербално испољене политичке некоректности и идеолошке неподобности, доводи често врло истакнуте појединце до отказа и губитка могућности привређивања.
Не треба, наравно, ни потцењивати Америку, она још поседује огромну војну и економску моћ које је доказано спремна да користи без икаквих скрупула. Како се све више осећа угроженом од стране Русије и нарочито Кине, она је утолико опаснија јер не бира средства да одбрани и учврсти свој месијански прокламовани положај "изабране нације" и једине светске суперсиле.
У великој геополитичкој игри, оно што је некада постизала употребном меке моћи данас се обезбеђује применом најбруталније могуће силе. Опасно је наћи јој се на путу, али није баш сигурно ни бити јој савезник или слуга.
