"Нетфликс" и "Дизни" или: Како свет обојити у црно
Без обзира на сву шминку и реторику Бајденове администрације, статистике говоре да је реалан положај Афроамериканаца још гори него под Трампом
У "Paint it black", једном од највећих хитова Ролинг Стоунса из шездесетих, Мик Џегер пева о својој депресији и унутрашњем мраку, изазваном смрћу вољене особе, који га нагоне да пожели да све око себе обоји у црно, укључујући ту плаво небо, црвена врата и шарене хаљине девојака које насмејане пролазе око њега. Ова ритмична песма, позната по источњачким утицајима и маштовитој употреби ситара и кастањета, дуго је била једна од најчешће коришћених звучних подлога у филмовима и серијама, нарочито оним који су се бавили ратом у Вијетнаму.
Данас би тај даркерски слоган "обојити у црно" могао згодно да се искористи за вицкаст наслов када би се снимао неки документарац о "Нетфликсу" и "Дизнију", односно, о њиховим упорним, трагикомичним настојањима да у сваку серију и филм убаце што више тамнопутих лица, без обзира да ли им је у њима место или не. Последња у дугом низу ових инклузивних, мултикултуралних интервенција била је серија о египатској краљици Клеопатри коју је почетком маја избацио "Нетфликс", светски лидер у стримовању.
Одлука да се улога чувене краљице, из грчке династије Птоломеја, повери тамнопутој британској глумици Адел Џејмс подигла је велику прашину у међународној јавности, а нарочито бурно реаговала је влада Египта која је у таквом кастингу видела злонамерни покушај "фалсификовања историје", јер је по свим доступним подацима и фрескама из тог периода Клеопатра била светле пути и са хеленским цртама лица.
Дакле, по историјским изворима, права Клеопатра била је по свом изгледу далеко ближа Вивијен Ли, Елизабет Тејлор или Клодет Клобер које су је играле у претходним филмским биографијама.
Нарочито је за Египћане увредљива чињеница да се не ради о играном филму из жанра историјске фикције, где би се још и могло некако зажмурити на једно око и прогутати другачији и тамнији приказ вољене фараонке, већ је у питању документарна серија, која се састоји из снимљених разговора са стручњацима и одглумљених делова, и која претендује истовремено да исприча узбудљиву причу, али и да што тачније рекреира прошлост, па се стога очекује виши степен историјске веродостојности.
Чињеница да ова нова, контроверзна Клеопатра говори и понаша се као неки бастардни амалгам пропагандног спота за БЛМ покрет и оваплоћених теорија трећег таласа феминизма деловала је прилично одбојно на потенцијалне гледаоце, па је ушла у историју као најгоре оцењена серија на сајту "Трулих парадајза".
Мустафа Вазири из египатског Савета за заштиту старина запретио је да ће држава тужити "Нетфликс" због скрнављења египатске прошлости и да ће тражити блокирање стриминга у Египту, а сама компанија огласила се саопштењем у коме су осудили египатски "расизам" и навели да Клеопатрина раса није главни фокус серије, али да су намерно одлучили да је прикажу као мелескињу, ослањајући се на теорије о нејасном пореклу њене мајке Египћанке која је могла бити тамније пути.
Главни продуцент серије и наратор, глумица Џејда Пинкет, истакла је да је важно да тамнопуте девојчице имају прилику да чују "истините" приче о црним краљицама које су биле моћне и које су предводиле афричке нације.
Ако се за Клеопатру још и некако може натегнуто тврдити да је заиста била тамније пути, онда се за "Нетфликсову" костимирану серију Бриџертон, у коме црнци играју британско племство из регентског периода, тешко може рећи било шта друго осим да се ради о инфантилној либералној фантазији и насилној историјској ревизији.
Како примећују поједини коментатори и ТВ критичари, уместо што измишљају лажне тамнопуте аристократе тамо где их није било, далеко примереније и поштенијеби било када би челници "Нетфликса" одвојили пристојан буџет за једну озбиљну и раскошну серију о правим краљевским породицама у Бенину које су све до краја 19. века владале у Западној Африци.
Исто тако, "Дизни" би, ако му је заиста толико стало до мултикултуралности и инклузивности, могао да уложи креативне напоре да измисли неке нове тамнопуте јунаке и јунакиње и да их инкорпорира у свој имагинаријум, уместо што добро познате јунаке из својих славнијих дана на силу боји у црно у новим адаптацијама.
Па тако у новој адаптацији "Петра Пана", лик Звончице одиграла je тамнопута глумица Јара Шахиди, док лик Аријел у играној верзији "Мале сирене" игра такође Афроамериканка Хејли Бејли.
Поставља се такође оправдано питање зашто водеће америчке медијске корпорације толико инсистирају на Афроамериканцима а истовремено готово потпуно игноришу азијске и хиспано мањине. Латиноси су са скоро 20% убедљиво најбројнија мањинска група у Америци, док су Азијати најбрже растућа расна категорија и у САД и у Британији, па је нејасно зашто их има јако мало у филмовима и серијама у поређењу са Афроамериканцима, нарочито у водећим улогама.
Као да се амерички естаблишмент понајвише плаши тамнопутих и њихове склоности ка насилним протестима па гледа да их превентивно пасивизује и умири бацајући им шарене шоубизнис коске.
Без обзира на сву шминку и реторику Бајденове администрације, статистике говоре да је реалан положај Афроамериканаца још гори него под Трампом. Порастао је број тамнопутих у затворима за скоро 11 одсто, смањио се број Афроамериканаца који завршавају факултете, а број расно мотивисаних злочина порастао је од 2020. за готово 8 одсто, како тврди недавна анкета Пју истраживачког центра.
Ако свему томе додамо огромну инфлацију и раст цена горива, који по правилу најтеже погађају најсиромашније слојеве становништва, међу којима предњаче "обојени", онда је јасно да црна Америка има врло мало користи од "црне" Клеопатре и свих оних бројних тамнопутих забављача и инфлуенсера који су наступали и агитовали за Демократску партију.
Треба такође имати на уму и чињеницу да су и " Нетфликс" и "Дизни" у већинском власништву гигантских инвестиционих фондова Вангард и БлекРок, који из сенке контролишу читаву америчку привреду. У том смислу, постоји потреба да се кроз серије и филмове ретроактивно опере савест америчке плутократије, која је, великим делом, састављена од потомака оних робовласника који су сиротом Кунта Кинтеу одсекли десну ногу када није хтео да бере памук и носи робовско име, те да се терет расизма и белачке експлоатације и привилегија пребаци на друге народе и државе који са тим нису имали никакве везе.
Посебно је лицемерно што управо ти људи, баш као и у случају екологије и менаџмента светских ресурса који су истањени пре свега западњачком похлепом, данас себи дају за право да држе лекције из толеранције и освешћености онима који су, као Египћани, пострадали и били опљачкани од западног колонијализма и империјализма.
